Tri pisma za direktora

Verovatno mi se zato, prethodnih predizbornih dana, u glavu „uselila“ jedna stara priča, iz davnih samoupravnih vremena.

Elem, u jednu veliku firmu došao novi direktor, a na kraju primopredaje mu stari, pomalo stidljivo kaže – kolega, evo vam tri pisma, pa kad vam zagusti, vi otvarajte jedno po jedno. Gurnuo direktor pisma u zadnju fioku, skoro na njih i zaboravio, kad dođe do problema, radnici traže zbor, direktor otvori prvo pismo, a u njemu stoji – drvljem i kamenjem na staro rukovodstvo. To i učini, narod se smiri, do sledećeg zbora i drugog pisma. U kome stoji – obećaj reorganizaciju i smene. Opet se sve primiri, dok opet ne izbi velika „gužva“. On otvori treće pismo, a u njemu piše – piši tri pisma.

Svaka sličnost sa našim državnim čimbenicima je zaista slučajna. Prosto mi onako „došlo“. Mada PV ili P mora ozbiljno razmišljati o tri pisma. Iza apsolutne podrške slede ogromna očekivanja. Mesije i čarobnjaci su kroz vekove „opijali“ i zavodili populus. Da bi na kraju najčešće ostalo samo razočaranje i čekanje novog mesije. Tu se stvorila neka međuzavisnost. Nejaki narodi, pogotovo u ekonomskom pogledu, stalno čekaju mesiju, vole „čvrstu ruku“ (da ne kažem diktaturu – ponavljao bih se) i kontinuirano propadaju. Ne treba nam dugog sećanja. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka i drugog milenijuma SM je dobijao apsolutnu većinu. A egzaltirani populus je „glancao opanke na Gazimestanu“ i lepio slike na šoferšajbnama autobusa. Pa smo deceniju završili sa tri najveće pošasti koje se mogu dogoditi bilo kom narodu – najveća hiperinflacija u istoriji (sa novčanicom od 500 milijardi) gde su svi bili „gladni milijarderi“ a neki oko Familije postali brzometni milioneri; građanski rat, izbeglice, međunarodne sankcije i izolacija; bombardovanje NATO pakta. Naravno, u „finalu“ se moralo dogoditi ono što se dogodilo. Od mesije i božanstva do poslednjeg gubitnika i zatvorenika. (By the way – kad sad vidimo šta sve prihvatamo i kako sarađujemo sa međunarodnom zajednicom, i laiku postaje jasno ko je najviše kriv za one tri pošasti, kao i gde bi danas neminovno bili da nismo imali diktaturu koja se „inati“ sa svetom, zaboravljajući obične ljude).

Oni drugi, sa uređenim i zaživelim parlamentarizmom i jakom ekonomijom, gledaju svoja posla. Politikom se bave samo u vreme izbora. Uvek se, kao paradigmu nas i njih, setim one anegdote da mnogi Ameri i Nemci ne znaju ko im je predsednik. Interesuje ih njihov „mali“ svakodnevni život. Dobro znaju da ovi „gore“ ne smeju i ne mogu nešto mnogo zgrešiti – tu su tradicija, institucije i opozicija. Koja čeka i „lovi“ greške. Da zamene mesta. Posle čega se ništa dramatično neće desiti. Država i ekonomija su važnije od lidera i partija.

Sad da se vratimo na tri pisma. Neko ih je izgleda zaista ostavio u fioci PPV-a (premijera ne pominjem, pošto nije imao uvid u sve „fioke“), i već su iskorišćene. Prvo pismo najviše. Prethodni „žuti lopovi“ su omiljena i stalna tema. Kako se samo nađoše tako „gadni i iskvareni“. Drugo pismo je takođe završeno. Sa voljom, ali ne i na vreme. Jer je sa rekonstrukcijom vlade je bilo kao sa „đeknom“ – biće, a ka će ne znamo“. Pa smo dugo čekali i kupovali novine. Pročitano je i treće pismo. I raspisani vanredni izbori.

Sad nastaje zaplet i paradoks (uostalom svojstven našoj „obrnutoj ekonomiji“, u kojoj se dešava sve suprotno u odnosu na „normalno“). Po onoj „samoupravnoj“ priči, treće pismo zna i da je gotovo, i da je vreme da se okače „kopačke o klin“. Kod nas je suprotno. Vlast se pojačava.

Samo, znajući ko smo i kroz što smo sve prošli i još ćemo, mnogi tvrde da je treće pismo ipak istinito. Objašnjenja se otprilike poklapaju sa mojim „ontološkim paradoksom“ o dve Srbije, iz vremena SM-a:

Prva Srbija ne postoji, ali se vidi na RTS-u (tada, sada na Pinku), i zato postoji; Druga Srbija postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji (druga Srbija je ova naša mučna svakodnevica).