Trinaesta plata, ili socijalna pomoć

Počnite i požurite! Svetska banka se slaže i pridružuje upozorenjima. Evropska unija „obećava“ uključenje Srbije 2025. godine, uz tri uslova – Kosovo, ljudska prava i javna preduzeća. Fiskalni savet godinama ponavlja: „neće vredeti fiskalna konsolidacija i smanjenje javnog duga, ako se javna preduzeća ne restrukturiraju, ili privatizuju, jer će i dalje jesti supstancu“. Opštenarodnu. Vlada se slaže sa Fiskalnim savetom i obećava ubrzanje reformi i „rešavanje“ balasta javnih preduzeća. Opštinama i gradovima „preti“ odmazdom (smanjivanjem ionako smanjenih transfera), ukoliko ne restrukturiraju svoja lokalna javna preduzeća. Najzad, makro i mikro analitičari i eksperti, se oko mnogo čega ne slažu, ali su jedinstveni kad je reč o javnim preduzećima – ili će se restrukturirati i postati efikasna, ili nema rasta BDP-a, na osnovu koga jedino zaista mogu porasti plate i penzije. Ovakva „sloga i sabornost“ svih aktera, ipak, beše narušena krajem prošle godine. Mnogi tvrde, isključivo zbog izbora u prestonici.

Velika izborna moć leži u javnim preduzećima, bre! Za masovni izlazak i „sigurni glas“, više nisu dovoljni samo sendviči i „partijske kese“ BUŠ-a (brašno, ulje, šećer). Mora nešto i u „kešovini“. Pa Ministarstvo građevinarsta, saobraćaja i infrastrukture (valjda resorno za javna preduzeća) posla „sitnu knjigu“ gradonačelnicima i predsednicima opština. Pozivajući se na Pojedinačni kolektivni ugovor, po kome poslodavac može zaposlenom isplatiti solidarnu pomoć u skladu sa svojim opštim aktom i ako ima obezbeđena finansijska sredstva, kao i na pozitivno mišljenje Ministarstva finansija u vezi te „pravne stvari“, resorno ministarstvo „toplo preporuči“ narečenu socijalnu pomoć, i zatraži izveštaj od gradonačelnika i predsednika gradova i opština i direktora javnih preduzeća, šta su uradili. Isti oni koji su početkom 2014. godine smanjili plate u javnom sektoru za 10 odsto, kao ivisinu transfernih sredstava jedinicama lokalne samouprave, sada preporučuju „lokalu“ da zaposlenima daju „trinaestu platu“. Pardon, socijalnu pomoć. Potam se kako sad ima para? Jesu li se javna preduzeća „restrukturirala“ i povećala efikasnost? Ili se pred svake, iole važnije izbore, zaborave sve reforme i preuzete obaveze. Naravno, sindikati su reagovali kao zapete puške. Zaboravili da su im Uredbom vlade smanjene plate. Nego se pozivaju na prethodnu „preporuku“ iste te vlade. Ne treba sumnjati da će u prestonici „preporuka“ biti u potpunosti realizovana. Ako već nije. Kad ima za fontanu i jelke, ima i za „trinaestu“ predizbornu platu. Međutim, kako se ide dalje od Beograda, opštine i gradovi najčešće nemaju ni za „leba“. Ni za redovnih dvanaest plata, kamoli za trinaestu. Sve bi bilo jasno, da nema one „proporuke“, koja je došla „odozgo“.

Da se sada malo „prošetamo“ do Šapca. Jedinom gradu bez „vertikale“, u kome se o „trinaestoj plati“ danima piše i divani. Svi sindikati se „sabrali“ i složili. Izašli pred direktore i gradonačelnika sa jedinstvenim zahtevima. Zahtevaju socijalnu pomoć za 2016. od 22.800 dinara – za 2016. i 41.800 dinara za 2017. godinu. Najviše zato što im je republička vlada, u prethodne četiri godine, snizila plate za 10 odsto i zabranila novo zapošljavanje. Plate male, a obim posla sve veći. Nije ovo „trinaesta plata“kako govori gradonačelnik, već socijalna pomoć po kolektivnom ugovoru i (obavezujućoj) instrukciji resornog ministarstva (nije važno što u preporuci piše, da treba isplatiti, ako ima finansijskih mogućnosti). Kad su dobili odgovor direktora, da socijalna pomoć/trinaesta plata za 2017. i 2018.godinu, neće biti isplaćena, usledio je jednočasovni štrajk upozorenja (5.januara), najvećeg gradskog javnog preduzeća. I poruka „ćeraćemo se još“.

Šta kaže druga strana, odnosno, gradonačelnik i direktori. Da plate nisu visoke, jer svi živimo u teškim vremenima, ali su u komparaciji sa drugim srodnim platama, veće. Tako da se nikako ne može raditi o socijalnoj pomoći, već o „trinaestoj plati“. Koja bi bila potpuno kontradiktorna sa zahtevima za restrukturiranje i veću efikasnost javnih preduzeća. Kao i da bi, svako povećanje zarada, automatski povlačilo povećanje cena komunalnih usluga (iznošenja smeća, vodovoda, grejanja i slično). Tako da bi trinaestu platu finansirali svi građani, korisnici komunalnih usluga. Navedoše i primere iz prakse. Medicinska sestra u Srbiji ima prosečnu platu od oko 35.000, a pomoćni radnici, čistačice i radnici na održavanju u šabačkim javnim preduzećima – oko 36.000 dinara. Učitelji mesečno dobijaju 42.000 dinara, koliko i referenti za održavanje, magacioneri i perači-čistači, a profesori 46.000 dinara, koliko i vozači i kontrolori. Lekari u Šapcu zarađuju, u proseku, 62.000, dok se mesečna zarada šefova službi u javnim preduzećima kreće od 62.000 do 72.000 dinara. Lekari specijalisti zarađuju 78.000, a rukovodioci sektora i pomoćnici direktora od 61.000 do 89.000 dinara. Naravoučenije ostavljamo čitaocima.

Trinaesta plata, ili socijalna pomoć – pitanje je sad. Briga vlade za radnike, ili borba za „sigurne glasove“. U obliku specijalnog poklona, pred predstojeće lokalne izbore. Očekujemo zanimljive odgovore i komentare. Što se nas tiče, odgovor je sledeći: reč je o trinaestoj plati. Čim svi dobijaju. Od čistača do direktora. Da je ovo stvarno socijalna pomoć, sindikati bi poslodavcima dostavili spiskove najnižih plata i najugroženijih radnika, i zahtevali isplatu. Lako je vladi da daje ovakvu „korisnu preporuku“, kad je ništa ne košta. Glavno je da u Beogradu ima. Ostali šta urade. Biće oprošteno „našima“, ovi „slobodni“ će šta god uradili – pogrešiti. Ako isplate, otkuda im pare. Ako ne isplate, kako smeju da ne slušaju

Autor je ekonomski analitičar