Tumaranje prestonicom

Odmah ih prepoznate. Rasejani, odsutni, izgubljeni. Odmah znate da idu u banku ili Fond. Smišljaju i „preslišavaju se“ šta će reći. I na koga se pozvati. Ako su zajapureni i raspojasani, znači da su bili. I da nisu našli „svoga“, pa ih nije niko primio. Ako pored svega gestikuliraju i žučno raspravljaju sa „vodičem“, znači da je „mrka kapa“. „Sve činimo, ali su vam se mnogo smanjili prihodi.“ Ili su vam „bilansi loši i ne dozvoljavaju veću izloženost“. Ili vam je „tanko obezbeđenje“. Kad deluju skroz skrhani i izgubljeni, znači da im je rečeno da su odbijeni. Mada im to najčešće ne govore u lice. Više ono uvijeno – „sve činimo, ali…“

Oni iskusniji tada već znaju da je gotovo. I da će za dan-dva stići mejl sa poznatom sadržinom. „I pored najbolje volje, nismo u mogućnosti…“ Iskusniji se pomire sa sudbinom, a novajlije misle da ima nade. Pa „pritisnu“ telefon. Zovi sve moguće veze – partijske, poslovne, rođačke. Ili novonastale posrednike. Kad nečega toliko nedostaje kao što su pare i krediti, odmah se pojavljuju posrednici, provodadžije, agencije i agenti. Tri do pet posto mesečno, ako se dobije kredit. Nema garancija da će se dobiti. Naravno, mora i paušal. Za troškove, lobiranje i „podmazivanje“. Dobili, ne dobili. Verovatno neće dobiti. Pa će i oni lamentirati: „sve smo činili, ali…“ A u stvari, najčešće rade za fiksni paušal.

Najgore što su se i doskora svemoguće partijske veze, uzlovoljile i pokondirile. Ne boj se, ja mogu da stignem sve do „glave“. Kažu na početku. Posle nikako ni njih stići. Ili su na sastanku, ili na putu. Ako ih i „uhvatite“, on opet obeća. Šta ti je, biće sve u redu. I tako unedogled. Najčešće ne bude ništa. Pogotovo za one manje i anonimne, kojima najviše treba. Prosto rečeno, sada se ovako radi. Puste kroz kompjuter, pa šta ispadne. Po pravilu ništa dobro (izuzecima kredit i ne treba). Kako i može kad je privreda Srbije u vanrednom stanju. Sve je kao u epskoj narodnoj pesmi. Što propusti Deli Radivoje, to dočekaju dijete Grujica i Mali Radojica. Što propusti Kompjuter, to dočeka Risk. To je to „čuveno“ novo odeljenje koje je alibi svim bankarskim službenicima, posrednicima i „vezama“ za beskrajna tumaranja i konačno odbijanje. Hteli smo, ali odbili rizici. To svi ponavljaju kao papagaji. U smislu, mi bi razumeli i dali, pa ljudi smo, ali oni u rizicima neće ni da čuju, samo gledaju cifre. U stvari, rizici kao da su izmišljeni kao odbrambeni mehanizam od prijatelja, rođaka, partijskih kolega. Što je u redu, ali i od života, privrede, proizvodnje i izvoza. Nemaš ti kome, kao nekada, da kažeš. Šteta je, imamo realnih šansi, imamo ugovore o prodaji i izvozu, dođite na lice mesta i uverite se. Niko te ne čuje. Rekli rizici. Nekad se davalo „šakom i kapom“, sad nema ni između prstiju. Sve su u životu, kao i sam život, samo kompenzacije, reče Karl Gustav Jung, a podržaše ga psihoanalitičari i vreme. Tako je i ovde, u institucijama para. Sada se na „nevinim“ privrednicima kompenzira davanje bez pokrića „partijskim“ biznismenima.

Zato se, poštovani privrednici i preduzetnici, ne zanosite. Ako nemate sve što traže, teško da ćete dobiti. Ako imate, krediti vam ne trebaju. Dok ne dobijete zvanične odluke i ugovore, pogotovo ne verujte lokalnim bankarima. Oni su nekad mogli i smeli, pa sad po navici i nostalgiji obećavaju. A ne mogu i ne smeju ništa. Vama obećavaju, a onima iznad servilno predlažu ono što se od njih očekuje. Gledaju samo da prežive. Smutna vremena!