Prošle nedelje se slavila dvogodišnjica „zlatnog doba“. Od preuzimanja izvršne vlasti združenih ministarskih snaga vlade Srbije pod vođstvom predsednika i premijerke.
Premijerka je bila vidno zadovoljna. Posebno ekonomijom. Suficit državnog budžeta 21,6 milijardi dinara, javni dug pao na 51,3 posto BDP-a (bruto domaćeg proizvoda), plate „prešišale“ 450 evra, lideri u stranim investicijama i obnovi i izgradnji. Svi su doprineli. (Osim Đilasa, Jeremića i Šolaka). Najviše predsednik. Koji je započeo teške reforme. Bez kojih ne bi bilo zlatnog doba.
Kao i uvek, mi ćemo se u komentaru držati našeg doživotnog principa. Ni po Babu, ni po ministrima, već po pravdi Boga cifara. Koje kažu. Prethodne dve godine (pola 2017, cela 2018. i pola 2019. godine) su dosta bolje od prethodnih pet godina „koje su pojeli skakavci“. Kakve li ironije. Ispada da premijerka „vadi fleke“ svog prethodnika, mentora i idola. Uostalom, da pogledamo. Glavni parametar je potpuno obeshrabrujući. BDP je u prvih pet godina (od 2012. do 2016.) ukupno porastao neznatnih 3,4 posto, za šest godina 5,3 posto, za sedam (2012 – 2018) nepunih 10 posto, dok će, ako stopa rasta ove godine bude 3 posto, ukupan rast za osam godina (2012-2019) biti 13,3 posto. Poražavajuće. Daleko najmanje od svih zemalja CIE (Centralne i Istočne Evrope). Pri čemu bi, da sme, premijerka mogla da „poentira“. U njene tri godine (2017-2019) zbirna stopa rasta BDP-a biće oko 10 posto. Što je pravi „bum“ u odnosu na prethodne godine, ali opet ispod proseka svih zemalja CIE u istom periodu, od skoro 13 posto. Već je postalo „opšte mesto“ da nema ekonomskog oporavka i boljeg života bez godišnjih stopa rasta od 5 do 6 posto, u najmanje isto toliko narednih godina.
Slično je i sa drugim uspešnim parametrom. Zna se da je zakon maksimirao udeo javnog duga u BDP-a na 45 posto, i da je na kraju 2011. javni dug iznosio 14,8 milijardi, ili „zakonskih“ 42,8 posto BDP-a. Da bi posle budžetskog deficita od skoro 7 milijardi evra za tri godine (2012-2014), javni dug dostigao 24,8 milijardi ili preko 70 posto BDP-a. Tako da udeo javnog duga u BDP-u na dan 31. 5. 2019. od 51,3 posto, zaista liči na „zlatno doba“. Samo što je teško objasniti kako na isti dan javni dug iznosi 23,7 milijardi evra, 700 miliona više od kraja 2018. i samo milijardu manje od najvećeg nivoa javnog duga. Pošto nominalni nivo javnog duga stagnira, a udeo u BDP brzo opada, „matematika“ kaže da BDP mnogo brže raste nego što to pokazuju zvaniče stope rasta. Možda zato što je BDP izražen u evrima, veći nego što stvarno jeste, jer je evro u junačkoj borbi poražen od dinara (sa 124 pao na ispod 118 dinara).
Za našu kolumnu, baš u politici kursa, leži zec. Nedovoljnog privrednog rasta. U odnosu na komšije iz okruženja. Sve koincidira. Svuda evro miruje ili lagano raste u odnosu na domaću valutu, a stope rasta BDP-a su mnoge više od naših. Samo kod nas najsporije raste BDP, a evro pada. Privrednik koji kupuje sirovine i plaća energente i radnu snagu na domaćem tržištu, pa mora da izvozi finalni proizvod (jer u Srbiji nema kome da proda), razmišlja samo o „golom“ opstanku. Kakvom rastu. Kad mu je na „ulazu“(nabavci) sve skuplje, a na „izlazu“(prodaji) za istu sumu evra dobija sve manje dinara. Ekonomski ministri, Privredna komora, sindikati ćute. Još se hvale. Kako standard raste. U evrima. Kao da 99 posto zaposlenih i penzionera ne kupuje u dinarima, nego štedi u evrima. Bolje da je plata ostala 400 evra, a da su privreda i industrija rasle. Tada bi stigla i realno veća plata i kupovna moć. Posebno kod 1,2 miliona zaposlenih u privatnom sektoru. Koji prave suficit u državnom budžetu, a sve veći deficit u svojim novčanicima. Kako „vladajući dvojac bez kormilara“ ne nauči nešto od braće Kineza. Na jednoj strani, juan stalno pada prema dolaru i evru. Na drugoj, dvocifrene stope rasta i najezda kineske robe. Kao plastičnih kesa. Po vasceloj planeti.
Ako je dakle, osnovni cilj i uslov napretka brzi privredni rast, onda bi premijerka umesto „oda radosti“, trebalo da u svoju agendu upiše prave mere. Politika kursa koji mora biti stimulativan za privredu i izvoznike, rasterećenje privrede (prevashodno zarada), rast investicija (treba da budu najmanje 23 posto da bi ubrzale privredni rast, a sada su 18,5 posto), ukidanje tajnih ugovora i sporazuma, međudržavnih dogovora i leks specijalisa. Zakon o ispitivanju porekla imovine državnih i partijskih funkcionera i decentralizaciju ekonomije na opštine i gradove preskačemo. Da ne baksuziramo. Što ih vlast više obećava, to su kontra procesi sve brži. IMT (Ima li Mene Tu), prisvajanje od „lokala“ aerodroma, uskoro i bazena i sportskih centara. (Nema više karaktera, nastavak sledi).
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
