Umišljeni siromasi

Tada nismo, ali sada hoćemo da dodamo još jedan, tipično naš „serbski“, faktor svih naših kriza, neostvarenih želja i obećanja i „godina koje su pojeli skakavci“. Umišljenost i/ili prepotentnost kao negativna vrsta ponosa, koja se pojavljuje kad ljudi imaju iskrivljenu sliku o svojoj važnosti i postaju „usijane glave“ i dopuštaju da im vlastiti ego prepreči put. Umišljeni ljudi sebe doživljavaju kao središte svih stvari. Razvijaju odnos velikoga JA i maloga TI (parafraza iz sveznajućeg Gugla). Jesmo li to ili nismo. Ako smo imalo iskreni, morali bi se prepoznati. I tako već dva veka. Ako uspeh privrede i ekonomije kao osnov i uslov materijalnog blagostanja definišemo kao proces „izbegavanja rizika i korišćenja šansi“, onda već dva veka slobode, od knjaza Miloša do „gospodara“ Vučića, sa kratkotrajnim izuzecima, grešimo i mašimo. Ostajući uvek umišljeni, pametni i veliki. Nećemo se vraćati ua daleku prošlost. Pre samo tri i po decenije, umesto ubrzanog ekonomskog prosperiteta, izabrali smo očiglednu prevaru naših umišljenih lidera. Da nas je onaj „drugi“ (mali ON) eksploatisao i da ćemo sami postati veliki JA. Još se nismo od toga oporavili. Niti ćemo skoro. Jer smo ostali umišljeni i zarobljeni „golom politikom“. Sve do ovog sadašnjeg vremena. Nisu nas opametile ni najveće tragedije (milijarderska inflacija, međunarodne sankcije i izolacija, građanski rat i izbeglice, bombardovanje). Možda je to već postalo „genetska“ greška.

Primera naše umišljenosti je bezbroj. Da krenemo od tri glavna uzročnika vanrednog stanja naše privrede sa početka ovog teksta. Pravimo se i dalje „ludi“. Po onoj narodnoj izreci „čime se budala ponosi, pametan se stidi“. Ne samo da ne lečimo uzroke, nego ih podstičemo. Pa nam posle nije jasno što je svakom mladom čoveku, pogotovo onom koji zna i ume, ali ne želi da bude „nečiji“ da bi dobio šansu, glavna želja da pobegne kod onih malo „glupljih“ i mnogo više realnijih i bogatijih.

Verovatno su selo i poljoprivreda najveći dokaz naše umišljenosti i nesposobnosti. Što je više poljoprivreda naša najveća i realno jedina šansa (a to je već pola veka), to su sela sve pustija, a život i „komfor“ provincijskih sela se sveo na ispijanje piva šezdesetogodišnjih i starijih „seoskih mladića“ u seoskim prodavnicama. Da smo pola subvencija privredi kojima smo samo povećavali gubitke tehnološki i kadrovski preživelih i prevaziđenih sistema preusmerili agraru, sada bi umesto „bednih“ 720 evra prihoda po hektaru poljoprivrednog zemljišta imali makar 1.200, i izvoz od 3 i po umesto dve milijarde. Da ne spominjemo onih „deset milijardi izvoza“ koji su obećavale razne „politike“. Setite se – nemamo more, ali imamo selo. Kako Holanđani, na teritoriji velikoj kao Vojvodina, sa „lošijom“ klimom i manje sunca, po hektaru prave 30.000 evra i ukupan izvoz od 72 milijarde. Zato što nisu umišljeni, već planiraju, ulažu i rade. Očigledno je da nam bez promene glava i shvatanja da nismo „posebni“, već naprotiv ispodprosečni, ne vrede šanse. Ostaćemo večno „umišljeni siromasi“. Koji sve znaju, ali ništa ne mogu. Kojima je važnija nekakva „preambula“ od stvarnog života i konkretnih ljudi. Koji se zaduže do 75 posto svog BDP a ne naprave niti putnu infrastrukturu, niti razviju svoju „najveću šansu“.

Za početak treba da priznamo da ne znamo. I raspišemo veliki konkurs sa novčanim nagradama za sve koji predlože sprovodljiv program spasavanja sela i poljoprivrede. Ne putem vraćanja carina i prelevmana, već razvojem svoje konkurentne proizvodnje. Da agrarni budžet i Leta Šesnaestog pokaže da smo nešto učili i naučili.