Unutrašnji dijalog o dinaru

Oni dole sve pare „daju“ ovima gore. Ovi gore im udele i pomalo vrate. Onim neposlušnim (neusklađenim po „vertikali“) razrežu tačno po zakonu, dok poslušnim i usklađenim dodaju još poneku paricu. Oni dole za sve moraju da pitaju ove gore. Pošto oni sve znaju. Pogotovo kad su teže i složenije teme u pitanju. I kad nešto traže strani partneri – Arapi, Francuzi and comp. Epilog je poznat. „Konstantin“ mora pasti! Ili, preciznije rečeno, otići ovima gore. Kakva decentralizacija, viši interesi su u pitanju. Koje običan narod, pa i Nišlije, ne razume.

Nego, da pređemo na dinar. Dok domaća pivreda „hrama“, o čemu svedoči i podatak o kumulativnog rastu bruto domaćeg proizvoda od 5,3 odsto u prethodnih šest godina, dinar „drži lekciju“ evru i dolaru. Što u realnoj ekonomiji nije moguće, ali jeste i te kako u „obrnutoj“ (mnogo puta se ponavljalo, pa je definisan kao još jedan paradoks „obrnute eknomije“). Slaba privreda, jak dinar. Setite se vremena profesora premijera i „Mlađanog“ ministra (tako smo zvali dr Vojislava Koštunicu i Mlađana Dinkića). Šta kaže statistika. Evro je 2014. godine vredeo 120,73 dinara, 2016. godine – 123,12, a 2017. godine pao je na 121,34 dinara. Prosek za prva tri meseca 2018. iznosi 118,49 dinara, dok je u prva tri meseca 2017. evropska valuta vredela, u proseku, 123,88 dinara. To praktično znači da su izvoznicima, posebno neto izvoznicima koji više izvoze nego što uvoze, ili uopšte ne uvoze, svi prihodi od izvoza realno niži za 4,4 odsto. Iako rade najteži, i za državu najvažniji posao, umesto dodatnih (izvoznih) stimulacija, plaćaju „penale“. Istovremeno na domaćem tržištu, sve pomalo raste. Minimalac je porastao za 10 odsto, ali rast beleže i struja, gorivo, kao iostali materijalni i nematerijalni troškovi. Tako su izvoznici, od moralnih pobednika, postali najveći gubitnici. Dok su uvoznici – nagrađeni. Tek će biti novih trgovinskih hipermarketa i sitija.

A sve je počelo od sredine 2017. godine, kada je vrednost evra pala sa gotovo 124, na 120 dinara, pa do sadašnjih 118 dinara. Objašnjenja tipa, da je veća ponuda od potražnje deviza su „tanka“. Povećana devizna ponuda za kupovinu državnih hartija od vrednosti (obveznica), zbog visokih kamata, i direktne strane investicije (oni nama devize za investiranje, mi njima dinare za subvencije). Malo morgen! Sve je moglo i drugačije. Lako je „vladati“ kursom na „plitkom“ deviznom tržištu. Ako je centralna banka svojim intervencijama „odbranila“ kurs na „koti 124“, kad je neminovno „nameravao“ da dalje pada, što ga nije „odbranila“ na istoj koti, i kad je počeo da raste. Očigledno je politika opet pobedila ekonomiju. Ni prstom ne mrdneš, a spoljni dug smanjen za milijardu evra, plate povećane za 17, penzije za devet evra, a rate kredita za 4,4 odsto. Nije bitan izvoz, nego „narodni“ kurs. Tako da su priče o formiranju kursa prema stanju ponude i potražnje na deviznom tržištu štivo za „malog Pericu“. Da je tako, kineski juan bi, u uslovima često dvocifrenog rasta njihovog BDP-a, odavno „progutao“ evro i dolar, a on stagnira ili slabi. Dok izvoz „rastura“.

Treba li reći da je odavno dokazano da se ekonomija i cifre ne mogu „silovati“ i naterati da „služe“ politici. Ali, pre ili kasnije, dođe do bumerang efekta – nadoknadi se ono „spinovano“. Tako će biti i ovog puta. Dinar će sigurno pasti, u meri stanja privrede i potreba izvoza, spoljnotrgovinskog i bilansa tekućih plaćanja. I još dodatno za ovih pet do šest dinara, ničim izazvanog jačanja domaće valute u poslednjim mesecima. Dakle, baza za realno usklađivanje i planiranje dinara za budućnost je 124, a ne 118 dinara za jedan evro. Već je postalo hitno i rizično, upozoravaju ekonomisti. Uvoz porastao za trećinu, spoljnotrgovinski deficit povećan, izvoznici „dišu na škrge“. Seče se grana na kojoj sedimo. Potrebni rast BDP-a od četiri do pet odsto u više narednih uzastopnih godina, kao nužni uslov pristizanja okruženja i kvalifikovanja za Evropu, nije moguć sa ovakvim kursom. Ni sa onim od 124. Mora biti znatno viši. Inače će nam se još koji mesec javni dug smanjivati, a plate i penzije veštaški povećavati, pa će onda sve obratno. Cifre će brzo doći po svoje. Još ako nam se zemljaci iz dijaspore, zbog nerealno niskog kursa, naljute i smanje devizne doznake, odosmo u minus. Problem je, dakle, zreo zreo“ za unutrašnji dijalog. Da guverneri i ministri javno ukrste koplja sa privredicima, izvoznicima i stručnjacima, o svim aspektima deviznog kursa i monetarne politike. Pod budnim okom premijerke. Kao odgovornog lica i zakonskog zastupnika za sva pitanja (obrnute) ekonomije. Ako treba da se prethodo sa nekim konsultuje, neka ne gubi vreme. Unutrašnji dijalog ne može više da čeka.

Autor je ekonomski analitičar