Vanredni izbori za vanredno stanje

Krajem Leta Dvanaestog uveli smo „vanredno stanje“ u privredu Srbije i ispisali više recepata za ozdravljenje. Sa velikim zakašnjenjem, godinu i po dana posle, nova vlada je u potpunosti „prepisala“ našu dijagnozu i spisak „lekova“. Što je toliko čekala, teško je odgonetnuti. Jedino da je neko u samoj vladi ili „državnom vrhu“ bio protiv, pa su se zato desili vanredni izbori. Mada ne treba eliminisati ovu analogiju. Vanredni izbori za vanredno stanje.

Najpre je premijer prihvatio našu dijagnozu „vanrednog stanja“ kroz malo „narodskije“ termine. U prvi plan stavljamo privredu. Ni Kosovo, ni EU, nego privreda. Prioritet svih prioriteta. Mere i sistemski privredni zakoni hitno na vladu i parlament. Ako ne podignemo privredu,“zalud smo krečili“. Baš na današnji dan premijer će da priča sa 200 privrednika. (Samo da stvarno pričaju obe strane, da ne bude spontano okupljanje. Nas nisu zvali pošto će vlada „braniti“ naše mere, pa smo mi u neku ruku suorganizatori).

Sad prelazimo na zajedničke mere sa našeg i vladinog spiska. Kao prvu meru mi smo, sećate se, „prepisali“ dogovor vlade i banaka o normalnom finansiranju privrede i ukidanju sledećih paradoksa. Ako ne dobiješ kredit, propao si jer staješ. Ako dobiješ, propao si zbog nepodnošljivo visokih kamata (devizne sedam do 10, dinarske 15 do 20 posto, što ne može pokriti ni jedan jedini regularan posao). Tu je i novi paradoks „obrnute ekonomije“ – kredit može da dobije samo onaj ko dokaže da mu ne treba. Dakle država je sklopila naš „istorijski dogovor“ sa bankama da se izdvoji 1,2 milijarde evra za subvencionisane kredite privatnom sektoru (u vanrednom stanju) uz sufinansiranje kamata od strane države od 60 miliona. Mi smo imperativno zahtevali da kamata (sa deviznom klauzulom) na ove kredite bude maksimalno tri do pet posto i ročnost od jedne ili dve godine počeka i četiri ili pet godina otplate (raniji subvencionisani krediti sa rokom od pet plus 13 meseci su takođe „nemogući“ za privredu u vanrednom stanju). Nadamo se da nas vlada ni u pogledu cene kapitala i rokova neće izneveriti.

Druga mera je takođe „naša“. Mnogo puta smo pisali da novo zapošljavanje treba stimulisati univerzalnim, unapred poznatim i svima podjednako dostupnim subvencijama. Ni po babu pi po stričevima. Nije bitno ko je doneo i odakle je, nego da se stvarno ljudi zaposle bilo gde. Vlada najavila baš takvu meru. Istina ne daju se pare, ali svakom novozaposlenom država finansira doprinose sa 70, a poslodavac sa 30 posto. Ta državna stimulacija na minimalac iznosi oko 120 evra mesečno, ili skoro hiljadu i po evra godišnje, što je vrlo povoljno (naravno ako nema posla i tražnje ne vrede nikakve stimulacije).

Treća grupa mera su sistemski zakoni (o radu, privatizaciji i stečaju, planiranju i izgradnji), koje smo takođe stavili na naš recept lečenja vanrednog stanja, još početkom Leta Trinaestog. Što ovi „Radulovi“ zakoni nisu usvojeni kad je eksministar predlagao, ostaće velika tajna. Verovatno zato što se zamerio obema stranama. I tadašnjem PPV-u i Ljubi (Orboviću) i Banetu (Čanku). Sad će isti zakoni iste sadržine „glatko“ proći.

U sledećem broju ćemo najaviti nove mere sa našeg starog recepta, da bi znali šta će vlada ubuduće „prepisivati“ pacijentu.

Tražili bi mi (ja kao autor i mnogi čitaoci kao konsultanti) autorski honorar od vlade, ali je premijer rekao da će primati sve savete i da svi treba da savetuju volonterski. Dakle, mi smo „patriotski“ dug odužili. Šalu na stranu, sve ovo ustvari pokazuje da mi svi znamo dijagnozu. Kao i recept. Samo je pitanje koji se lekovi smeju primeniti. Jer je pacijent vrlo heterogenog sastava. Pa su moguće brojne kontraindikacije. U formi protestnih okupljanja, štrajkova, opstrukcija, pada popularnosti i drugih političkih gubitaka.

Tako da ako ovaj novi vetar bude samo politički marketing (što je sasvim moguće, ako se ima u vidu apstinencija od godinu i po dana, kada je pacijent bio ostavljen bez pravih lekova, iako je dijagnoza u dlaku ista), mi predlažemo „dvajes po turu“ (oštrih kritika po „političkom“ turu).