Veni, vidi, vic

Tek se „osušilo mastilo“ sa naše dve nedavne povezane kolumne „Kinezi i putari“ iz dva poslednja julska ponedeljka Leta Šesnaestog (20. i 27), sa već poznatim motom: „putarska je tuga pregolema, posla ima, al’ za naše nema“. Gde smo, kao samozvana i nezavisna vladina agencija za servisiranje i generalni remont naše „obrnute ekonomije“ ispričali sagu o laganom propadanju naših putara i dali odgovarajuće mere. Pre svega, da sadašnji model finansiranja i izgradnje gde, po „zatvorenim“ međudržavnim ugovorima, strane kompanije iz Azerbejdžana i Kine kreditiraju i grade auto-puteve, gro para se vrati njima, državi ostaje javni dug a domaćim putarima mrvice, treba hitno napustiti. Ako je u vremenima pre SEKE (svetske ekonomske krize) ovo bio jedini mogući model, vremena su se promenila. Para ima na sve strane, kamate se bliže nuli. Zato „struka“ i putari opravdano izdvajaju dva modela. Za siromašnu državu „gladnu“ auto-puteva su „broj 1“ koncesije (uloži svoje pare, pa ih posle vrati i zaradi). Za naše putare veliki državni tenderi, sa ako je moguće blagim bonifikacijama za „domaće“ putare iscrpljene primenom sadašnjeg modela. Mi u klin, vlada u ploču.

Umesto preispitivanja, javne rasprave i prijema na razgovor putara i struke, vlada se hvali kontinuitetom. Posle koga, ako se, ne daj Bože ostvari, domaćih putara više neće biti. Osim možda dva-tri „izabrana“. Eksgiganti će nestati kao dinosaurusi. Treba im da „jedu“ auto-puteve i pruge. One koje uzeše stranci na kredit. A od „mrvica“ ne mogu da prežive dinosaurusi. Dobro upućeni tvrde da je sadašnji model izgradnje auto-puteva idealan za sistem IMT (Ima li Mene Tu) i da je to možda razlog što nadležni ne „zarezuju“ struku i putare. Naša kolumna to ne tvrdi, ali sumnja. Sve dok u Parlament ne uđe davno obećani zakon o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera. I dok se ne „pročešljaju“ imovinske karte i IMT-i putarskih velikodostojnika.

Elem, usred naše „akcije“ za spas domaćih putara, premijer i ministarka se pohvališe da su sa Kinezima potpisali memorandum o kreditiranju deonice Koridora XI Surčin – Obrenovac, a sa vlasnikom Azvirta iz Azerbejdžana, investitorom deonice Ljig – Preljina, o kreditiranju izgradnje deonice Preljina – Požega i obilaznice oko Beograda. Opet da „skinu kajmak“. Najmanje 70 posto para će nazad u Kinu i Azerbejdžan (uostalom kao i kod mosta Zemun – Borča), našim podizvođačima će ostati „mrvice“. Umanjenim za provizije i IMT-e. To što niko neće da uzme koncesiju, najbolji je dokaz šta misle o nama i ovim projektima. Uzmi sve i ništa ne rizikuj. Rizike i „mrvice“ ostavi našim putarima. Ko hoće „bratski“ da pomogne, ako već neće koncesiju (zbog nedovoljnog protoka vozila), potpisao bi obavezu o ograničavanju posredničkih provizija i obaveznom davanju većeg dela poslova putem javnog tendera domaćim putarima. Da se nešto slično dešava i sa prugama, javili su nam ovih dana „železničari“. Sećate se onog čuvenog „ruskog“ kredita od milijardu dolara koji je pre sedam-osam godina obećao Medvedev direktno u našem Parlamentu. Em što još nije postao operativan, em je na isti kalup. Pola para treba da dobiju posrednici i investitori Rusi, pola domaći izvođači.

Ako je u to vreme ovo bio jeftin i povoljan kredit, sada je prevaziđen i nepovoljan. Još gori od onih za „kolege auto-puteve“. Obustaviti ili preispitati – šta drugo. Zato još jednom insistiramo da se u celoj strategiji izgradnje auto-puteva i pruga nešto brzo menja. Prvo da je onaj davnašnji naum ministarke o spajanju (utapanju) JP Koridori sa JP „Putevi Srbije“ najzad ostvari. Drugo da se konačno javno obelodani, ima li za naše koridore (auto-puteve) kandidata za koncesije (što se ne raspišu javni pozivi za koncesije, pa da vidimo). Treće, da se hitno „zamrznu“ svi razgovori o direktnom međudržavnim ugovorima o kreditiranju auto-puteva. Makar dok se ne objave i obave javni pozivi o koncesijama i/ili prikupljanu ponuda o kreditiranju izgradnje auto-puteva od strane svih zainteresovanih investitora sa određenim bonifikacijama za naše putare. Ako nekad i izgradimo auto-puteve i savremene pruge, a ostanemo bez putara (nekada svetskih, a naših), vreme kao neumitni i nepristrasni sudija nam neće oprostiti. 

Posle svih loših, najzad i jedna dobra vest. Počela je da radi davno obećana i dugo čekana kancelarija za brze odgovore. Od pola pet ujutro. Sa jednim ali vrednim službenikom. Premijer za sve odgovore. Jednome lekovi, drugome posao, trećem pozajmica, četvrtom pravda. Dođeš, ispričaš, dobiješ. VENI, VIDI, VIC(I). Za svakog po nešto. Ovo je ujedno najbolji recept za racionalizaciju države i javne uprave. Jedan menja sve. Ne znamo da li su putari „čekali“. Ako nisu, neka se hitno prijave.