Veži konja gde ti gazda kaže

Drugim rečima, pitanje glasi. Zašto u Srbiji politika uvek pobeđuje ekonomiju i reforme za bolji život građana. Zbog kojih, po teoriji, država i vlast postoje. Dok u praksi, narod postoji zbog vlasti. Zato što na papiru imamo institucije, a u stvarnosti partije i lidere. Zato što na papiru imamo premijerski, a u stvarnosti predsednički sistem. Zato što na papiru imamo nezavisne i pravedne tužioce i sudije, a u stvarnosti „kadija te tuži, kadija ti sudi“.

Tako prolaze godine. Da li bi iko od miliona šetača, mogao pretpostaviti, da će dve decenije posle Petog oktobra, na vlasti biti isti ljudi, kao i pre Petog(za koje će glasati mnogi „šetači“). I da Srbija još nije ušla u EU, niti se zna da li će, i kada će. Tada se tipovala 2007. godina kao „sigurna“. Kada su inače primljene Bugarska i Rumunija. Čiji su građani tada argatovali po našim njivama i malinjacima.

Odgovor smo dali. Državu i politiku vode lideri i partije, a ne institucije i vlade. Premijeri, ministri i guverneri su prolazna i potrošna „roba“. Tu su da bez pogovora slušaju lidere i partije. Ako samo pokušaju da nešto urade po svome, na šta ih obavezuju Ustav i zakoni, brzo će stići odmazda. Smena, ili „dobrovoljna“ neopoziva ostavka. Da se pokaže ko je jači. Predsednici i lideri partija jaki, premijeri slabi. Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, Dačić i Vučić u srpskoj „kući slavnih“.

Premijeri, ministri finansija i guverneri brzo se zaborave. Čak su i Boža Đelić i Mlađan Dinkić, novi „mladi lavovi“, prilično zaboravljeni. Nekima se i imena, bez Vikipedije, niko ne može setiti. Ko se, na primer još seća ministra vunderkinda(tako ga je predstavio AV) Lazara Krstića. Čak su i poznati ekonomisti, univerzitetski profesori Mirko Cvetković i Dušan Vujović, kao i poznati privrednik Mirko Marjanović brzo zaboravljeni. Bez obzira na nesumnjiv ugled kao stručnih eksperata.

Kao što rekosmo, stvar je jasna. Nisu ni mogli biti autonomni u pokušaju reformi, i brzom priključenju EU, kad znaju sudbinu svojih prethodnika reformatora. Koji su hteli nemoguće. Da kod nas ekonomija(čitaj: stvarni život ljudi) pobedi politiku, partije i njihove lidere.

Slučaj prvi. Inženjer Ante Marković. Premijer velike Jugoslavije. Na kraju osamdesetih i početku devedesetih prošlog veka. Jugoslavija lider čitave CIE(Centralne i Istočne Evrope). Pojam za Mađarsku, Poljsku, Čehoslovačku. Tek za Rumuniju i Bugarsku. Iste one koje su odavno za nas nedostižne. Međunarodne institucije obećale velike kredite za reforme i privatizaciju. Kao primer dobre prakse za druge. Kako se stiže do promene sistema i boljeg života. Političari su shvatili „opasnost“. Nisu dozvolili da Ante Marković i ekonomija pobede. Svojim tradicionalnim oružjima – populizmom i nacionalizmom. Po cenu raspada Jugoslavije i strašnog građanskog rata.

Slučaj drugi. Sredina devedesetih. Došao iz Amerike, ušao u legendu. Sa novim dinarom, koji je zaustavio milijardersku inflaciju. Profesor Dragoslav Avramović. Kao guverner je želeo reforme i insajdersku privatizaciju. Protiv volje lidera. Ekspresno je smenjen devedeset sedme. SM i politika nisu dozvolili konkurenciju. Jer je popularni „deda Avram“, postajao sve opasniji. Umesto da sluša, njega je narod počeo da sluša.

Slučaj treći. Operativni vođa Petog oktobra i prvi demokratski premijer. Dr Zoran Đinđić. Omiljen u narodu i Evropi. Srbija je opet postala „hit“. Kao Jugoslavija u vreme Ante Markovića. Cela Evropa je „videla“ Srbiju kao prvog narednog člana EU. Sličan je bio i epilog. Tada se raspala Jugoslavija, sada se raspao san o evropskoj Srbiji. Premijera su politika i tajne službe nemilosrdno ubile.

Kako će sa takvim iskustvima, premijeri i ministri finansija realizovati reforme. Osim da vežu konja gde im gazda kaže. Može li iko zamisliti da sadašnja premijerka i ministar finansija imaju sopstveno oprečno mišljenje. Da rade i odgovaraju za ono što im je određeno Ustavom i zakonom. Ili da samo ponavljaju „kao što reče predsednik“ . Koji, prema tim istim Ustavom i zakonima nije ovlašćen.

Istina, bio je jedan period, kad je sadašnji predsednik, najpre kao PZP (prvi zamenik premijera) a kasnije kao premijer, vratio na scenu premijerski sistem, Ustav i zakone. Premijer je bio jak, predsednik(Toma) slab. Engleska kraljica. Samo da premijer, iako je stalno tvrdio da ga to ne interesuje(nego rad, i samo rad), ne postade predsednik. Ustav i zakoni kolateralna šteta. Predsedniku sva vlast i ekonomija, premijerci „što reče predsednik“.

Tako je, još jednom, politika pobedila ekonomiju i život. Evropska Unija hoće reforme i promene. Koje su moguće samo ako rade sve institucije. Svaka svoje, po Ustavu i zakonu. Možda zato desetine hiljada stanovnika svake godine odlazi. Tamo gde su veće plate. I gde se cele primaju u novcu. Ne kao kod nas. Pola u novcu, pola u naturi. Kao politički dodatak. U formi svakodnevnih lažnih priča o zlatnom dobu na RTS-u i Pinku i naslovnim stranama paradržavnih tabloida.