Vozi Miško

Dvadesetom oktobru, kada je davne 1944. godine, Crvena armija, najpre bombama „sravnila“ Beograd (poput šestoaprilskog nemačkog bombardovanja 1941. godine), pa ga onda „oslobodila“. Da li su Rusi nepotrebno bombardovali Beograd (jer su Nemci već bili poraženi i u povlačenju), da bi „pokazali zube“ i overili svoju posleratnu zonu uticaja, nikada do kraja nije odgonetnuto. Uglavnom, posle Petog, Dvadeseti oktobar je, baš zbog Staljinovih bombi ukinut kao dan prestonice. Što su u prve dve godine vladavine, poštovali i „naprednjaci“. Da bi se tu odskoro, vratili Dvadesetom. Što koincidira sa „zaboravljenjem“ Petog. Sve ima svoje. Da li je Dvadeseti više simbol pobede nad fašizmom ili simbol dolaska komunizma u Srbiju. Koji nas je više decenija odvojio od kapitalističke (a bogate) Evrope. Kojoj bi da se vratimo. Što ide kao “građenje Skadra na Bojani”, iz epske narodne pesme. Što majstori danju izgrade, noću neko poruši. Tako da se oduži izgradnja “evropskog puta”. Očekuju nas tek 2025–te. A da smo tada “pripali” Čerčilu, umesto Staljinu…

Nego da se manemo istorije, i prošetamo prestonicom. Umesto GSP-a, preporučujemo AN (auto noge). Jedino se tako može. Bože sačuvaj, što reče Draža Petrović, proslava dana oslobođenja Beograda biće autentičnija nego ikada – ulice izgledaju ko posle rovovskih borbi u oktobru 1944. godine. Prestonica raskopana. Ljudi sluđeni. Trole isključene. Tramvaji do Železničke. Autobusi idu kao u filmu “Ko to tamo peva”. Vozi Miško. Pitaš vozača kojom trasom ide. On, stalno napet od istih pitanja, odbrusi – otkuda ja znam, valjda će javiti. Tvrdi jedan poznanik da pre stigne iz Šapca do početka Ulice Knjaza Miloša, nego odatle do „okoline“ Slavije. Kako „radni ljudi“ sa Novog Beograda i Borče stignu u centar, nemojte ih slučajno pitati. Da se ne psujemo. Kako skoro napisa jedan tviteraš, Prokop se preselio na Slaviju. Tako zbore “kritičari” i oni što su preživeli ili svakodnevno preživljavaju saobraćajnu torturu. Šta se toliko čekalo. Zar je moralo sve odjednom. Tri godine ništa, onda odjednom “sve”. Ako je i zbog izbora, mnogo je. Trebalo bi da se radi zbog ljudi, a ne zbog izbora. Malo morgen, kad je to u Srbiji bilo.

Druga strana tvrdi sve potpuno suprotno. Uzgred budi rečeno, već smo se navikli da jednu istu stvar “dve Srbije” vide potpuno suprotno. Samo se sada polarizacija pojačala do međusobnog ignorisanja i nemogućnosti ikakvog dijaloga. Druga strana naime govori u superlativima. Nikad više gradilišta. Na stotine i hiljade. Narod će se malo pomučiti, ali onda će sve odjednom da “sevne”. Trole će se vratiti, tramvaji će po novim šinama, fontana će opet zapevati. Pred “lepotom i napretkom”, ljudi će zaboraviti sva nerviranja, kašnjenja, znojenja, psovke. Tempirano, da se sve završi čim se raspišu izbori, pa da se u kampanji samo slika, priča, i dovode autobusi. O našoj novoj “lepotici”. Koja je u poslednji čas spašena. Od nereda, nerada i bankrotstva. Zato se i radilo u zadnjem momentu. Ranije se nije moglo. Dok nisu vraćeni “Đilasovi dugovi”.

Kad smo već kod dugova, sadašnji gradonačelnik tvrdi da je bivši ostavio 1,1 milijardu evra duga. Pa je Mali prepolovio veliki Đilasov dug. Kad li, predsednik Fiskalnog saveta, ustvrdi, da prema zvaničnoj metodologiji za računanje duga, podaci nisu tačni, i da je „Đilasov dug“ bio upola manji, a da ga je Mali smanjio za stotinak, a ne za šesto miliona evra. Još reče profesor svom kolegi doktoru da mu nije poznata njegova metodologija računanja duga, ali je očigledno “napredna”. Sve što je “bivše” a valja, smanjuje se za duplo, a što ne valja, povećava za duplo. Ako sadašnjem gradonačelniku ospore doktorat, treba da prijavi novu temu. Metodologija obračuna bivših i sadašnjih dugova i kategorizacija kapitalnih investicija (na primeru “Beograda H2O”).

Da li će biti više “poniženih i uvređenih” koji ne mogu zaboraviti višemesečna svakodnevna mučenja po rupama i prašini ili onih drugih koji će se diviti muzičkoj fontani i novoj Slaviji, pokazaće prolećni izbori u prestonici. I tu se pokazuje da vlast zna šta i kako radi. Tipuje na svoje iz perifernih gradskih opština. Preverene i dokazane. Svi u autobuse, pa gledajte dostignuća. Ovi iz “kruga dvojke” i bližeg okruženja koji su trpeli saobraćajnu odmazdu nisu referentna grupa. Mogu da glasaju “protiv”. Važni su samo “naši”.

Autor je ekonomski analitičar