Vratila se učiteljica

Kao Darvinova teorija. Ostaje ko se najbolje adaptira i prilagodi. Neki su ostali večno, neki nestali. Uključujući moćne dinosauruse. Slično je i u politici. Da se podsetimo starih vremena. Sve je isto samo njega nema. Zato su tu svi njegovi. Iz crveno crne koalicije. Bolje se prilagodili i adaptirali. Od tvrdih nacionalista, postali tvrdi Evropljani. Dok nisu došli na vlast. Sad dalje evoluiraju. Malo Evropa. Malo Rusija i Kina. Gledaju u budućnost. Neće da prođu kao prethodnici. Dinosaurusi petooktobarci.

Možda je neukusno, ali da citiram svoj tekst iz kolumne od 27 avgusta 1999. godine, kada su sadašnji akteri političke scene, bili „talentovani“podmladak(već na visokim funkcijama) tadašnje vlasti: Naš sistem „crne rupe“ opstaje zahvaljujući dvema grupama, koje su u međusobnoj ravnoteži.

Jednu, relativno malu, čine kreatori, vladaoci i pomagači („vladari sistema crne rupe“), a drugu, veliku, čine siromašni i zavisni građani(„narod“). Prva grupa učestvuje u sistemu „crne rupe“ iz koristoljublja, a druga iz neznanja i straha. Glavni instrumentarijum sistema čini „obrnuta ekonomija“ i televizija. (Novina i ovakvih naslovnih strana, tada nije bilo – primedba D. V.).

Da sličnost ilustrujemo na primeru cena. Tada su postojale narodne i partijske cene. Narodne cene su činile depresirane cene BUŠ-a (brašna, ulja i šećera) i struje, kao dokaz „brige o čoveku“.

Narod je taman imao za „narodne“ cene. Partijske(elitne) cene su služile za ekspresno bogaćenje elite, i jedna su od osnovnih poluga „burazerskog kapitalizma“. Na primer, tona cementa je u fabrici koštala 80, a na tržištu 150 maraka po toni. Proizvođačka cena je bila zakonom limitirana. Fabrici si plaćao 80 a posredniku 70 maraka. (Jer su cene kao voda – uvek nađu svoj put). Šta mislite ko je mogao biti posrednik?!

Slično je i danas, samo na višem nivou. Narod se, sa sve kreditnim karticama i dozvoljenim minusima, bori da „pobedi“ minimalnu potrošačku korpu. Od 70 hiljada za četvoročlanu porodicu. Na drugom polu su zaštićene partijske cene. Po nekadašnjem principu. Kupac „insistira“ na višoj, a prodavac na nižoj ceni svojih roba i usluga. Kome li ide razlika?!

Kako, koliko i zašto je državni Telekom kupio malog kablovskog operatera po najmanje 5 puta većoj ceni od tržišne, a ovaj „srećni“ prodavac odmah pazario dve televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Koliko zaista koštaju, a koliko su plaćene muzička fontana, novogodišnja jelka i rasveta u prestonici. Zar nije bilo prečih stvari. Makar za socijalu i natalitet. Šta će nam jarbol i gondola. Bolje siromašnoj deci za knjige. Kako je rekonstrukcija Trga republike koštala 10 miliona evra. A tamo, u nekom gradu, trg po površini veći od prestoničkog, koštao pola miliona. Kako kvadrat trga košta 7 hiljada evra, osim ako kamene ploče nisu pozlaćene. Više nego duplo skuplje od najpaprenijih cena stanova u centru Beograda. Nagađa se da će koštati još 300 hiljada. Za prevrtanje kamenih kocki.

Ono grbavo što je bilo gore ide dole, a ravne površine što su bile dole idu gore. Strpite se trolejbusi, biciklisti i pešaci. Biće pre zime. Koliko je, na kraju krajeva koštala sanacija Grdeličkog brda. Koliko autoputevi i koridori. Kako je Moravski koridor, za tri-četiri godine, sa nepunih 500 narastao na preko 800 miliona evra. Sve neposredna pogodba i stranci. Koliko kome, niko ne zna. Niko ništa ne odgovara. Brane se ćutanjem. Uzalud poverenici i zaštitnici.

Da se opet, za kratko, vratimo u prošlost. Naša kolumna je nekada, pre jedne decenije, javno sugerisala tadašnjem predsedniku. Predsedniče, Vi ste izabrani na referendum. Prvo suzbijte mangupe u sopstvenim redovima. Potpuno istu poruku upućujemo i sadašnjem predsedniku. Pazite na svoje mangupe. Na njihove projekte i cene.

Uzmite ekonomske i finansijske eksperte da prvo sve provere i izračunaju. Uključujući i eventualne IMT-e (Ima li Mene Tu). Pa pred javnost. Da se zna koliko šta košta. Na jednoj strani radovi, na drugoj brojke. Čega se plaše, ako je sve tačno. Ali, ako eksperti utvrde da ima IMT-a, hapsite.

Kako se ne sećate Vaših ključnih predizbornih obećanja. Transparentnih javnih nabavki i hitnog otvaranja Kancelarije za brze odgovore. Što će uštedeti milijarde. Ne samo da nema kancelarije, nego ni javnih nabavki za najveće projekte. Niti ko odgovara na pitanja, niti raspisuje tendere za velike projekte. Nego tajni ugovori, zatamnjene strane, državni sporazumi, leks specijalisi, poslovne tajne. Da narod ne mučite ciframa. Zato sve na čistac. Ili ćete, ako ste znali, biti saučesnik. Kada se nekada otvore knjige. Setite se Darvina i Istorije, učiteljice života.

Autor je ekonomski analitičar