Vujo kuje, narod ga (ne) kune (4)

U prvom nastavku smo govorili o fabrici u “dvadesetom veku”. Kako je nastala i šta joj se dešavalo. U drugom nastavku smo pričali o “zlatnom dobu ”fabrike, posle kupovine od strane USS (Ju Es Stila), od septembra 2003. do 2012. U trećem nastavku smo “računali” šta je bolje. Da država, preko kredita, “dodaje” po 10 miliona dolara mesečno, ili da se fabrika ugasi. I zaključili da je ipak jeftinije, makar u sledeće dve godine, da se radi. Posle toga, definitivno “ili, ili”.

 Pre završnih komentara, fer je da prvo kažemo predlog našeg definitivnog rešenja. U nekoliko koraka: Prvo, osnovno i jedino – fabrika u što kraćem roku mora da nađe kupca. Taj rok je maksimalno 12 meseci, odnosno do kraja trećeg kvartala Leta Šesnaestog. Budući “mladoženja” će u miraz dobiti čist bilans (otpis dugova koji će preuzeti država) i zatečeni obrtni kapital (zalihe repromaterijala i gotovih proizvoda i potraživanja), ali se mora obavezati da neće prinudno otpustati radnike, da će investirati u opremu i trajna obrtna sredstva najmanje koliko je potrebno da se “upali” i druga visoka peć i napravi najmanje dva miliona tona i da će ostati u Smederevu najmanje sedam do 10 godina.

Do dolaska kupca upravljanje fabrikom treba poveriti  menadžmentu koji sada vodi ili je vodio železaru (posebno u “zlatnom dobu” USS) vremenima, uz neka „pojačanja“ u sferi snabdevanja i plasmana. Mogao bi se priključiti (zašto da ne) i neko od vodećih biznismena. Inače su se nudili “domaji”. Iz grupe “3M” (Miodrag – Miki, Miroslav i Milan). Mada bi i Bogi, iako mu ime nije na “M” mogao da uskoči. Država njemu oprost poternica, on državi “mladoženju” (inače se već “nudio” na naslovnim stranama, sa tamo nekim, ruskim “mladcem”). Uslov je da konačno imamo dovoljno obrtnog kapitala i da se on održava u nekom periodu do šest meseci, dok se amortizuju negativni uticaji aktuelne smanjene proizvodnje i nepovoljnih ugovora u snabdevanju strateških sirovina i plasmanu finalnih proizvoda, kao posledica nedovoljnog obrtnog kapitala. Poslovni cilj u toj “prelaznoj” godini je povećanje proizvodnje, najpre do punog kapaciteta jedne VP, a onda i uključivanje druge VP u proizvodnju, takođe do punog kapaciteta (zavisno od apsorpcione moći tržišta), uz maksimalno sufinansiranje (kreditiranje) do šest miliona dolara mesečno.

 Time smo ujedno rekli šta mislimo o konkursu za “uvozni menadžment”. Super, ako se obavežu i daju garanciju da će posle jednogodišnjeg “lečenja” da kupe. Ili se obavežu da oni dotiraju (kreditiraju), umesto države. Ako će samo da kažu “kako treba” i uzmu pare, uzalud smo krečili. Mogli su “naši” za mnogo manje pare da urade isto. Uostalom, živi bili pa videli. Ako dobije Esmark ili neko drugi iz sfere čelika, možda im to bude buduća ulaznica za kupovinu. Uostalom, tako je i USS “ušao” i ostao u Železari. Samo što bi eventualni aranžman sa Esmarkom bio “čudan” (u najmanju ruku). Što su onda odustali od kupovine (mada se još tačno ne zna ko je “odustao”).

 Sad se vraćamo našem predlogu. On ima jednu egzistencijalnu “grešku”. Ne što se država meša u rad kompanija, pa ceo narod plaća. Nego, baš suprotno. Država mora da se “meša” jer su došla takva vremena. Kad može u Americi, kolevci “lese fer-a”, može i mora i u “maloj” Srbiji. Dakle, treba pomoći Smederevu, jer je to veliki sistem i još uvek je jeftinije raditi nego gasiti. Treba pomoći i RTB Boru, jer je i tu jeftinije “dodavati” nego gasiti. Ali kako bilo kome, elementarno objektivnom i moralnom objasniti, zašto je država u vremenima SEKE (svetske ekonomske krize), jednima poput Smedereva i Bora “majka” koja sve toleriše i prašta, a drugima, poput “Farmakoma” i “Interkomerca” “specijalni sud” (“maćeha” bi bila blaga reč). Zar ne bi bilo logično i ekonomski opravdano, da država bude “majka”i narečenim i drugim “tajkunskim” firmama.

 Ovde ispit nisu položili ministri privrede i finansija. Oni moraju biti ta neophodna “majka” privrede. Koji je brane od politike i naslovnih strana. Moraju da sačuvaju šanse za sistem koji ima šanse. A pravosuđe i “specijalni sud” neka diskretno procesuiraju “gazde”. Ako sa “gazdama” padne i privredni sistem, pre ili kasnije, pašće i država.