Zakon, baba i uštipci

Koji su „uvek pri ruci“, ako se pojavi neki bogati političar. Naravno, radi se o zakonu o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera. O kome naša „obrnuta ekonomija“ besedi već više od decenije. Pa smo pre tri-četiri godine imali naslov „Kažite dragička“ jer je tadašnji premijer (ili PPV u funkciji premijera) čvsto obećao brzo donošenje tog zakona. Pa je posle nekoliko puta opet „objavljivao“ da zakon „samo što nije“. U poslednje vreme, niko ga ni ne pominje. Počev od predsednika. Čiji to više nije posao. Treba očekivati da će uskoro zameriti vladi i premijerki šta više čekaju sa ovim strateškim zakonom. Kako se do sada zakon „donosio“, bojimo se da će biti kao sa platama od 500, ili bar 440 evra (setite se naše kolumne „Bolje 390 u ruci, nego 440 na grani“). Podsetiću i na to da sam u više navrata predložio bitne elemente tog zakona, kojim bi bili obuhvaćeni državni i partijski funkcioneri. I njihove uže i šire familije. Od sadašnjih i bivših predsednika i premijera, pa naniže. Ministri i državni sekretari, predsednici i funkcioneri partija, čelnici javnih preduzeća i ustanova, predsednici opština i gradova. Postupalo bi se po prioritetima. I to ne obavezno prema funkciji, već prema vidljivom i nevidljivom bogastvu. Kako se to u narodu kaže „sve se može sakriti, osim kašlja, švalerke i bogastva“. Sve se vidi, ako zakonodavac i izvršitelj zakona to hoće.

Treba uvesti i kategoriju „uzbunjivača“ i „javljača“. Komšija, rođaka, političkih protivnika. Koji imaju priliku, ili saznanja, kako žive funkcioneri. Šta voze po zemlji, vodi ili u vazduhu, gde žive, gde rentiraju stanove, imaju li „ostrvske“ firme i pare. Za tačne informacije bili bi dobro nagrađeni, a za lažne i tendenciozne, bi odgovarali. Za manje laži prekršajno, za veće krivično. Realizacija zakona, na osnovu prioriteta (odozgo nadole) i informacija uzbunjivača, bila bi poverena nezavisnoj ekspertskoj agenciji, koju bi činili najugledniji poreski stručnjaci i forenzičari (ekonomisti i pravnici) za pranje para i povezana lica. Koji bi imali, za naše uslove, astronomske plate. Da ne bi i sami podlegli iskušenjima. Sa zaprećenim rigoroznim sankcijama, ako ipak podlegnu. Naravno, agencija za sprovođenje zakona o poreklu imovine, bi mogla, po potrebi, angažovati i veštake svih struka, strane eksperte, ako treba i psihologe. Ništa ne bi bilo skupo. Samo nekoliko rešenih slučajeva neosnovanog bogaćenja i rešenje o oduzimanju i povraćaju imovine, omogućilo bi finansiranje agencije do završetka kompletnog posla. A bio bi i vraćen makar deo „narodnih“ para.

Naša kolumna je predložila i cenzus. Saobrazno našim platama, više nego velokodušno zvuči predlog da funkcioner maksimalno može da uštedi 700 evra. Pa puta broj meseci. Za maksimalnih 20 godina (240 meseci) koliki je teorijski maksimum za sadašnje funkcionere i političare, to je ukupno 128.000 evra. U pokretnim i nepokretnim stvarima. Sve preko toga je predmet progresivnog oporezivanja (od 50 do 100 odsto), ili oduzimanja. Osim ako osumnjičeni, zvaničnim dokumentima, poreskim stručnjacima i forenzičarima ne dokažu ispravno poreklo svoje imovine. Zamislite samo, koliko bi se preventivno smanjila tekuća i buduća korupcija, samim donošenjem zakona. I prvim primerima dobre prakse. Kako bi se „tresli“ nerealno bogati političari i funkcioneri. Konačno bi se utvrdili prava mera i pravedni kriterijumi za zloupotrebu službenog položaja i „trgovinu uticajem“. Jesu li osuđeni i optuženi ministri, gradonačelnici i drugi „bivši žuti“ bogati. Imaju li pare, džipove, nekretnine, firme, tajne tetke. Ako nemaju, oni nisu za sud. Kako mogu zloupotrebiti položaj ako se na funkciji nisu okoristili. I ako su obični građani (da ne kažemo siromašni). Možda su za psihijatra, ali nisu za sud. Ako imaju, neka odgovaraju. Kao i drugi političari i funkcioneri što stvarno imaju.

Da ilustrujemo primerom bivšeg i sadašnjeg gradonačelnika prestonice. Za obojicu se priča da su bogati. Za bivšeg, „dobro obavešteni krugovi“ tvrde da je bio bogat pre ulaska u politiku, u kojoj je samo osiromašio. Jer mu je trpeo biznis. Za drugog opet „neki krugovi“ tvrde da je napravio biznis i obogatio se dok je bio funkcioner. Šta je stvarno, lako bi na osnovu „našeg“ zakona, utvrdila pomenuta ekspertska grupa za sprovođenje zakona. Što bi se u narodu reklo „ko o čemu, baba o uštipcima“. Vujaklija objašnjava da se ovo kaže za nekoga kome nije bitno o čemu se priča, on priča ono što on hoće, iako to nema veze za onim o čemu svi diskutuju i nije mu bitno da li to koga zanima i da li se to sluša, važno je da je on svoje ispričao. Mi ponovismo i ispričasmo. Još jedan „uštipak“. Na potezu je „baba“!

Autor je ekonomski analitičar