Zakon i pritvor

Da počnemo sa „lepom stranom“. Osnovan pre 41 godinu, ima 60 firmi u svim okolnim zemljama, sa 60.000 zaposlenih, godišnjim prihodom od oko 6,5 milijardi evra i izvozom od 4,2 milijarde evra. Činu jednu šestinu hrvatske privrede. U Srbiju je Agrokor stigao pre 15 godina, do sada su investirali 500 miliona evra, u osam kompanija zaposleno je oko 11.000 radnika, imaju oko 350 prodajnih objekata. Agrokorova su i naša eks „porodična srebra“ (Frikom, Dijamant, Roda, Merkator). Prošle godine svih osam kompanija su zbirno imale neto dobitke od oko 13,9, neto gubitke 14,9, odnosno kumulativni gubitak u Srbiji od milion evra. Najveći „gubitaš“ je Idea, dok najveći neto profit pravi Frikom. U bilansnom smislu, su u dosta boljem stanju, od kompanije u celini.

Sada loše vesti koje pune naslovne strane. Čuvena agencija za finansijske rejtinge velikih berzanskih kompanija i država, je početkom ove godine smanjila rejting Agrokora sa B2 na B3 (znatno rizično). Evo i zašto. Kao i mnoge naše kompanije, preinvestirala se i prezadužila. Ukupna imovina (aktiva) kompanije iznosi oko sedam milijardi evra, dugovi šest milijardi, a kapital jedna milijarda evra. Vrlo uznemirujući odnos imovine i kapitala od 7:1, dok se u teoriji, kao podnošljiv uzima odnos od 3:1. Drugim rečima, svakih 100 dinara imovine (osnovnih i obrtnih sredstava) finansira se sa 14,5 odsto sopstvenog i sa 85,5 odsto tuđeg kapitala (krediti, dobavljači, obaveze prema državi).

Kad je reč o kreditima najveći poverilac je ruska Zber banka sa milijardom evra, gde je založeno oko 90 odsto deonica. Usput budi rečeno, jedan od deoničara (suvlasnika) je EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj), što je još jedan dokaz u vezi s onim o čemu će u nastavku kolumne biti reči. Da je Agrokor bio projekat sa državnom i evropskom podrškom. Pa je posle „osvajanja“ Hrvatske, stigao do Srbije, BiH i ostalih. Setite se da je pre deceniju i po, naš Miško(vić), dok je bio najveći trgovac Srbije, hteo da kupuje deo Konzuma u Hrvatskoj.

Posle se pisalo da Todorić i Mišković hoće zajedno da investiraju u Srbiji, i između ostalog, kupe Merkator i Rodu. Na kraju, Miško ne samo da ništa ne kupi, nego proda svoj biznis belgijskom Delezeu za nepunu milijardu evra. Pa keš u zemlju, hranu i hotele. Neki dežurni „euro skeptici“ čak tvrde da je Hrvatska preko Todorića krenula u (ekonomsko) osvajanje Srbije. Istovremeno je srpske biznismene na svaki način odvraćala od investiranja u „lijepoj našoj“. Bilo kako bilo, posle krize Agrokora, ali i drugih velikih trgovaca, jasno je da Mišković ima najbolji „njuh“. Da oseti kad treba kupiti, i još više prodati. Neće biti iznenađenje ako se Miško(vić) i Todor(ić) opet susretnu. Prvi ima pare i njuh, drugi uzdrmanu imperiju. Dobra prilika za „biznis“.

Dakle, ako je širenje Agrokora bio državni projekat, država će i pomoći. Kad je Merkelova, ekonomski liberal“+, odlučila da 2009, država pomogne privatnim kompanijama, kad je mogla Amerika (kolevka lese fera), što ne bi i Hrvatska. Što se već i najavljuje. Premijer i resorna ministarka najavili su hitan zakon za pomoć kompanijama koje zapošljavaju više od 8.000 radnika i imaju prihod veći od milijardu evra, a ne mogu da redovno izmiruju kredite i druge obaveze. Sa ciljem zaštite hrvatske privrede. Sve po meri Agrokora. Oglasila se i Zber banka. Obećala dugoročni kredit od 300 miliona evra za „gašenje požara“. U isto vreme, naši (opet) „omanuli“. Resorno ministarstvo objavilo da će hitno razgovarati sa vrhom Agrokora, što ne poštuje onaj rogobatni zakon o maksimalnom roku plaćanja za privatne kompanije od 60 dana, nego se nekim dobavljačima duguje i do šest meseci. Ako nemaju druge razloge, nisu morali ni zvati.

Pošto će vrh Agrokora prvo njih pitati „što vaša država ne plaća u roku od 45 dana kako piše u tom istom zakonu, i što vam je prosečni rok plaćanja preko 120 dana“. Umesto da pozovu kolege iz Hrvatske, da čuju šta misle i šta pripremaju, i da vide svoju ulogu u rehabilitaciji Agrokora. Pošto u njegovim srpskim firmama ima više zaposlenih nego u Železari i RTB Boru zajedno, i što nisu prezadužene kao „matica“. Mogli bi još nešto da nauče. I prenesu kolegama ministrima. Hrvati za „velike“ spremaju zakon, a mi gasimo firme i pravac „pritvor“.

Setite se, šta je u to vreme predlagala naša „obrnuta ekonomija“. Važno je da firme i radnici rade, a gazde, ako su zgrešili, smestite u tehnički dobro opremljeni „dužnički zatvor“, pa neka rade, vraćaju dugove, i u određenom razumnom roku, uz pomoć države i banaka relaksiraju firme, ili ih spreme za prodaju. Ako opstanu firme, lako će ih posle smestiti u pravi zatvor. Ako su nešto ukrali i utajili. Mi smo se, međutim, hvalili i slikali pritvore, dok su na fabrike stavljani lanci i katanci (oni čuveni Karićevi). Došlo vreme da nam i „braća Hrvati“ drže ekonomske lekcije.

Autor je ekonomski analitičar