Železara radi, Kamaraš se sladi!

Kako je „profesionalni“ menadžment, umesto obećanog profita, napravio mnogo veće gubitke nego kad su „naši“ upravljali. Pošto po pravilu, prvi petlovi završe u supi, tako je i sa nama bilo. Tek je ovih dana Železara opet u novinama i televizijama. Povodom „sitnog“ bonusa od 12 miliona evra, koje će država morati da plati. Zbog povećanog interesovanja javnosti obelodanjen je Ugovor o pružanju usluga upravljanja i savetovanja zaključen između Republike Srbije, Železare Smederevo doo, HPK Management d.o.o. i HPK Engineering B.V., kojim je Vlada Republike Srbije, u martu 2015. godine, upravljanje nad Železarom Smederevo prepustila Kamaraševom timu stručnjaka. Sećate li se osmeha i obećanja pred brojnim kamerama. Isto tako su se velikodostojnici grlili i slikali, kad je prethodno najavljivan američki Esmark. Pa se nešto „desilo“, dogovori su pali u vodu, pa je kao spasilac stigao HPK kao „profesionalni upravljač“. Sa bezuslovnim ovlašćenjima da upravlja fabrikom, odlučuje, pravi gubitke i ne snosi odgovornost. Da naglasimo da je neposredno pre ugovora o profesionalnom menadžmentu, Železara od strane države Srbije bila prilično dobro finansijski sanirana, pa je HPK imao sa čime da počne sa „ozdravljenjem“.

Ugovor je objavljen, ali su novine i „eksperti“, izgleda, odabrali „pogrešnu metu“. Težište je stavljeno na odredbe koje se odnose na naknadu za pružanje usluga upravljanja Železarom. Gde kaže da Pružalac usluga ima pravo na naknadu za pružanje usluga upravljanja i da se ta naknada sastoji od fiksnog i varijabilnog dela. Fiksni deo je mesečno iznosio 340.000 evra (plus PDV – da i država nešto zaradi sama od sebe), a varijabilni (utvrđen u prilično visokim iznosima) zavisio je od uspeha poslovanja Železare (Naknada za uspeh) i od postizanja određenih ciljeva (Naknada za ciljeve). Iznose ugovorene „varijabile“ nećemo komentarisati, jer poslovni rezultati Železare u periodu HPK uprave nisu omogućili ni „Naknadu za uspeh“, ni „Naknadu za ciljeve“. Fiksna mesečna naknada od 340.000 evra za tim od dvadesetak ljudi, jeste za nas astronomska, ali je sasvim uobičajena za svetske prilike i obećane uspehe, pa ako je to ključna tajna, nikako nije jasno što se uobičajen ugovor za ovakve aranžmane krio u „dubokoj ilegali“. Jedino ako neko unapred nije znao šta će biti. Ili nije postojalo još „nešto“. Ono što je tada bilo sumnjivo i problematično je kako je i zašto Komisija za izbor najpovoljnijeg predloga za profesionalno upravljanje predložila Vladi, a ova prihvatila da između Esmarka i Kamaraševog HPK, izabere ovog drugog, iako je Esmark, prema zvaničnom izveštaju koji je Konsultant pripremio kao podlogu za odlučivanje, po svim bitnim parametrima, pa i onima koji se odnose na naknadu za upravljanje, ponudio bolje uslove. Jedino ako se i tu sve znalo unapred.

Sada sledi glavno pitanje. Kako i zašto se dozvolilo da Kamarašov tim, u 15 meseci svoje vladavine (od marta 2015. do juna 2016), napravi gubitak od preko 230 miliona evra, bez ikakve reakcije Nadzornog odbora u kome su sedeli, i većinu glasova imali, predstavnici vlasnika (države). Istina, neke novine (kao što je naša kolumna) su komentarisale gubitak u 2015. godini od oko 146 miliona evra (od čega se oko 100 miliona odnosi na devet meseci uprave HPK), ali je potpuno neopaženo prošao gubitak ostvaren u 2016. godini u iznosu od oko 132 miliona evra, koji se najvećim delom može „knjižiti“ na HPK, jer su od jula meseca 2016. godine poslovne aktivnosti prešle na kineski HeStil. Tako da je gubitak od oko 230 miliona evra za 15 meseci rada, ubedljivo najveći ostvareni gubitak od odlaska Ju Es Stila iz Srbije. Obećali profit, pa napravili najveći gubitak. A „svi se lepe“ na mesečnu naknadu od 340.000 evra ( 5,1 milion evra za 15 meseci). Pet miliona prema 230. Neko ih „navukao“. Otkuda baš toliki gubitak. Upućeni prstom upiru na model snabdevanja rudnim sirovinama, koksom i drugim inputima i prodaje gotovih proizvoda.

Podaci kažu da je vrlo brzo po zaključenju ugovora, ceo sistem snabdevanja prešao sa drugih dobavljača na firmu (Pikaro), preduzeća u vlasništvu „gazde“ HPK (Kamaraša). Za mesec/dva, sa 20-25 na 85 odsto učešća u snabdevanju. Vremenom je Železara sve važno i skupo kupovala preko firmi u vlasništvu generalnog direktora. Sama od sebe. Kako je vreme odmicalo, slično je bilo i sa plasmanom. Kupuješ od sebe, prodaješ sebi. Generalni direktor HPK i Železare (po ugovoru) je tako, preko svojih privatnih firmi, postao dobavljač svega što treba Železari i prodavac svega što Železara proizvodi. U zemlji u kojoj se, svako malo, priča o sukobu interesa. Ovaj nije prijavio ovo, onaj ono. Smederevski slučaj „zaboravljen“. Jedino, ako je sve, od izbora do odlaska, i ove najnovije presude da država isplati HPK „bonus“ od 12 miliona evra, bilo regulisano nekim posebnim ugovorom, mnogo „tajnijim“ od ovog, nedavno obelodanjenog. Pa bi, ako takav ugovor zaista postoji, njegovo obelodanjivanje bilo stvarni doprinos razjašnjenju misterije „Železara radi, HPK se sladi“. A ako ne postoji, hoće li neko postaviti ozbiljno pitanje članovima Nadzornog odbora, kako i zašto su dozvolili ovakvo monopolisanje nabavke i prodaje u rukama „generalnog direktora“, koje je državu Srbiju koštalo mnoge milione.

Autor je ekonomski analitičar