Zemlje mnogo, a seljaka malo

Reč je o prodaji državne zemlje strancima. Pomalo zaboravljeni SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju) ponovo je aktuelan. Jer prema tom sporazumu, već od 1. septembra ove godine, stranci (fizička lica) mogu u Srbiji ravnopravno kupovati nekretnine, uklučujući i državno poljoprivredno zemljište. Koga ima oko 830.000 hektara od ukupno 5,1 miliona hektara (4,2 miliona hektara su obradive površine). Setite se da mi sa ovih, kako-tako obrađenih, 3,3 miliona hektara, pravimo profit od oko tri milijarde, a Holandjani, sa 900.000 hektara, 70 milijardi dolara. Iako prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, koji je nakon velike bure zbog odredaba o dugoročnom zakupu navodno prilagođenim interesima kompanije Tenis, usvojen 30. decembra 2015, stranci ne mogu kupovati državno poljoprivredno zemljište, te odredbe su bespredmetne. Zato što je SSP međunarodni zakon „višeg reda“ koga su ratifikovali parlamenti 25 zemalja članica Evropske unije, s jedne, i Srbije s druge strane. Pa se Sporazum ne može derogirati (kako bi rekli pravnici) nacionalnim zakonima „nižeg reda“. To praktično znači da se nacionalni zakoni moraju uskladiti sa SSP-om. Umesto usklađivanja, ili traženja nekog kompromisnog rešenja (poput Mađarske ili Poljske), sadašnji grde bivše kako su to dozvolili. I godinama ništa konkretno ne rade, niti menjaju. Osim što resorni ministar obećava da će se naći zadovoljavajuće rešenje. Kad i kako, za sada se ne izjašnjava. Iako je 1. septembar pred samim vratima.

Da se na trenutak vratimo u Leto Osmo, kada je u Parlamentu, 9. septembra, sa 140 glasova „za“ i 28 „protiv“ (oba krila radikala nisu glasala, iako je Toma „obećao“) ratifikovan SSP. Nije usvojena sugestija Čede Jovanovića da za ovaj „istorijski“ dokument glasa više od 200 poslanika. Poput „ruskog“ sporazuma o Južnom toku i NIS-u, za koga je iste večeri glasalo 214 poslanika, dok su protiv bila 22 (Čedini, Čankovi i Mađari). Tako su posle dugih pregovora i priprema koje su počele 2005. godine, najzad i za Srbiju „otškrinuta“ evropska vrata. Beše velika euforija. Slavilo se po trgovima. I svi smo bili ubeđeni da ćemo, najkasnije za devet godina (dakle ove godine), biti punopravni članovi EU. Ko bi tada razmišljao o prodaji državne zemlje strancima, kad ćemo svi biti u EU. Pa kad mogu Srbi da kupuju kod njih, zašto i oni ne bi kod nas.

Posle je krenula ratifikacija SSP-a u parlamentima članicama i to je trajalo nekoliko godina, da bi ga Savet Evrope usvojio 22. jula, a stupio je na snagu 1. septembra 2013. Dokument koji je sa prilozima i aneksima imao oko 500 strana, morao se „ugraditi“ u naše zakone i pripremiti za primenu, u prelaznom periodu od četiri godine, najkasnije do 1. septembra 2017. Ali pred sam istek roka javila se naknadna pamet. Kako i zašto su to „bivši“ potpisali da se državna zemlja prodaje strancima.

Umesto da su, ako im se ova klauzula nije sviđala, počeli da deluju još do Leta Dvanaestog, od dolaska na vlast. Poput nekih Evropskih zemalja, koje su, privremeno odložile prodaju zemlje strancima. U Poljskoj je ova klauzula bila odložena 12 godina (rok istekao u maju ove godine), ali su zakonom postavljeni restriktivni uslovi za strance (da su živeli u Poljskoj, ili imaju bračnog druga i slično), a povlašćeni za domaće kupce. Čak je i Danska ozakonila posebne uslove (da imate potrebno obrazovanje, da ste 25 godina neprekidno živeli u selu, da možete imati maksimalno 300 hektara).
Mađarska je otišla najdalje. Organizovan je, 2012, referendum gde se 87 odsto izašlih izjasnilo za prihvatanje amandmana na Ustav, o zabrani prodaje zemlje strancima. Istina je da je, osim kod nas i u drugim siromašnim državama, zemlja na ceni. Što dokazuje podatak da je od 2008. godine kupljeno 35 miliona hektara obradive zemlje, od čega su 40 odsto kupci iz EU. U nekim državama zemlja je „na izvolte“. Na primer, u Ukrajini, gde i Srbi imaju hiljade hektara. U Rumuniji je strancima prodato 800.000 hektara, i to uglavnom po veoma niskim cenama. Čega se onda plaše neke države. Niko ne može izneti i odneti zemlju. Kao pare. Najviše zbog verovatnog scenarija. Prelazi se na intenzivan razvoj nekoliko kultura – kukuruz, soja, pšenica, uljana repica. Ostale kulture „nestaju“, a sa njima i sitna gazdinstva.

Ima li Srbija razloga za strah. Malo. Neće biti panične tražnje, kako neki tvrde (usput budi rečeno, bilo bi dobro kad bi bilo). Pomenutim izmenama zakona o poljoprivrednom zemljištu, stranc i(poput Tenisa i drugih) mogu uzimati državno poljoprivredno zemljište u dugoročni zakup do 30 godina, uz mogućnost produženja sa prečim pravom prvenstva. Nije šija nego vrat. To je isto kao da su kupili. Samo je manji rizik i manje para (za državu). Konačno, pravna lica koja su osnovali stranci, nemaju nikakvih ograničenja. To su „domaće“ firme. Već su kupili mnogo zemlje. Sve u svemu, onaj ko se plaši primene SSP-a, ili ne razume suštinu Sporazuma, ili hoće nekoga da „progura“. Živi bili pa videli!

Autor je ekonomski analitičar