Zlatni dijalog za zlatno doba

Došlo je zlatno doba. Doneli ga Kinezi i Arapi. Prvi nas spasiše od Železare i Bora, drugi od Savamale i PKB-a. Nema više subvencija za ova četiri dinosaurusa. Naprotiv, ne samo da više neće „jesti“ državno, nego će početi da plaćaju državi. Ako bude tako, kako kažu predsednik i premijerka. Pošto uvek postoji i „draga strana“. Da ne kažemo „druga Srbija“. Odavno nisu „dva Srbije“ ovako „zakrvile“. Ona prva koja pre ne postoji, nego što postoji, ali se vidi(na nacionalnim „patriotskim“ televizijama i naslovnim stranama), i zato i te kako postoji. I ona druga, koja stvarno postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji. Došlo dotle, da sve vide i tumače različito. Prva sa ružičastim (pink), druga sa crnim naočarima. Kad gledamo i razmišljamo o „dve Srbije“, treba se uvek setiti Meše. Gde će se zatvoriti taj krug, u kome se strast samo hrani, a ne troši. Gde će se zatvoriti ovaj „naš krug“u kome se „dve Srbije“ više ni u čemu ne slažu. Kao u onim, nikada zaboravljenim(za direktne učesnike) SM vremenima. O čemu god dve strane progovore, posvađaju se. Šta posvađaju, potuku. Na slavama, vašarima, svadbama i rođendanima. Ne ćuti se ni na sahranama. Jedna strana mora da „počne“. Pa kad se rasplamsa…Sve tako do Petog oktobra. Koji se morao „dogoditi“. Onaj Mešin krug pukao. Pošto smo sve i svašta preživeli, valjda smo nešto i naučili. Čim nema dijaloga, čim se ne razgovara(ciframa i argumentima), čim se nešto skriva, „dve Srbije“ postaju „pas i mačka“. Ni Peti nije isključen.

Dok vlast(prva Srbija), govori o zlatnom dobu i najezdi (stranih) investitora, opozicija i druga Srbija sve „kontra“. Sumnja se da država i dalje nekako subvencioniše Železaru, pa pošto je to u Evropskoj uniji zabranjeno, prete sankcije i carine na izvoz čelika. Ruska kompanija se žali da je dala bolju ponudu za RTB Bor od Kineza. Za „Beograd na vodi“ tvrde da Arapi nisu nikakvi investitori iako imaju 68 posto vlasništva, nego obični „developeri“. Doneli ideju, ali ne i pare. Prve pare i zemljište će dati država, pa se prodaje izgrađeno, i gradi sledeće. Da je investitor „doneo“ pare, gradilo bi se više objekata istovremeno. Kažu da je zato rok za završetak „H2O“ 30 godina. Druga Srbija traži odgovor kako ideja i malo para vredi više nego duplo više(38 prema 62 posto), od mnogo većeg učešća države, koja daje „sve redom“. Prva Srbija se ne izjašnjava.

Tek je kod PKB-a „rašomon“. Početna cena mala(104 miliona evra za skoro 17 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, objekte, fabrike i stočni fond), a javili se samo „domaći“ Arapi. Prva Srbija govori o novom „zlatnom dobu“ PKB-a, i pita drugu „ako je jeftino, gde su drugi ponuđači“. Druga Srbija se podelila u dve kolone(po običaju). Prva kolona tvrdi da se zemlja, pogotovo „hraniteljke Beograda“, nikako ne prodaje. Nema cenu. Druga kolona prihvata da se proda , ali po najmanje tri puta većoj ceni. Dvadeset hiljada evra po hektaru. Jer cena zemlje stalno raste. Obe grupe se slažu oko „jednog učesnika“. One druge i koji imaju para i dosta poljoprivrednog zemljišta(kviz: ima ih trojica) koji bi se verovatno javili, prva Srbija već zove „tajkunima“. Kakvi bi tek bili „tajkuni“, da su se javili. Svađa je oko putara. Dok ministarka tvrdi da će nam Kinezi „pomoći“ da brzo završimo sve koridore, dotle druga Srbija tvrdi da ustvari prva Srbija, preko javnosti nedostupnih međudržavnih aranžmana, pomaže Kineze. Em im vraća kredit, em izvode radove. Dok naši „čuveni“ putari, graditelji koridora i mostova u „belom svetu“, već odavno „dišu na škrge“.

I sve tako. Nema saglasnosti ni oko čega. Kako bi se u narodu reklo, prva Srbija u klin, druga u ploču. Istina je, kao i uvek negde na sredini. Samo što se do „sredine“ nikako ne može doći, bez javnog obelodanjivanja svih dokumenata i razgovora i rasprava(argumentima) dve Srbije. Nema zlatnog doba, bez zlatnog dijaloga. Da se čuju radnici, seljaci, poštena inteligencija(prema Titu) i opozicija i tajkuni(prema novom dobu). Dva monologa dve Srbije koje međusobno ne govore, mogu dovesti samo do novog Petog oktobra. Dve Srbije moraju da počnu unutrašnji dijalog. Prvo na RTS-u, pa dalje po dubini. Podrazumeva se da prva Srbija treba najpre da „otvori dosijee“. Da javnosti pokaže sve ugovore, anekse, protokole, međudržavne aranžmane, sporazume. Ako su sve cifre, rokovi i uslovi „pošteni i realni“, čega se plaše. Druga Srbija mora tražiti neku „drugu šansu“. Ako neće da objave sve ugovore i dogovore i počnu „unutrašnji ekonomski dijalog“, liči da je druga Srbija u pravu. Zašto bi neko bežao od dijaloga, ako nema šta da krije.

Autor je ekonomski analitičar