Zlatnom kašikom po praznom tanjiru

U vremenima neprikosnovenog (u političkom smislu) SM-a. Tadašnja vlast i prateće naslovne strane i TV kamere, su, u odbrani „otadžbine“ od sankcija međunarodne zajednice i Amerike, potegli i „zlatne kašike“. Kad za Vas niko nije ni čuo, ni znao (Kolumbo još nije doplovio), mi smo jeli „zlatnim kašikama“. Skorojevići jedni. Kašike vraćamo u „igru“ jer je došlo, po tvrdnjama sadašnjeg neprikosnovenog (u političkom smislu) predsednika „zlatno doba“. Setite se samo onog lepog, i više puta ponavljanog, obećanja iz januara 2016. godine. Iz usta jedinog koji sme i može da obećava. U 2017. godini prosečna plata će biti 500 evra. Skoro će tri godine od ovog obećanja. Da se ono ostvarilo, sad bi nam prosek bio najmanje 520 evra. Petsto plus 20, po osnovu rasta BDP-a za 4 posto u ovoj godini. Kolike su nam stvarno plate, najbolje će reći sledeća tabela.

Očigledno, brojke su sumorne. Daleko od „zlatnih kašika“. Suprotno, siromaštvo kuca na vrata. Više od 300 hiljada zaposlenih ima platu manju od minimalca od 25 hiljada. Prosečna penzija je manja od minimalca. Nezaposleni nemaju ni toliko. Kako onda žive? Pitanje je suvišno. Siromaštvo, vidljivo ili prikriveno je zajednički imenitelj „zlatnog doba“. Ne samo kod nas. Pogledajte tabelu. U još gorem položaju su stanovnici Makedonije, u nešto boljem stanovnici Bosne i Hercegovine. Crnogorci imaju po „glavi zaposlenog“ oko 100 evra više. Baš onoliko koliko je i nama predsednik obećao. Hrvati i Slovenci su već „Bundes liga“. Jasno je da će realna plata u ovoj, biti veća od prošle godine za 3 do 4 posto. Koliki će biti rast BDP-a. Što je jedino moguće. Nema besplatnih para. Osim državnih. Poslodavci plaćaju onoliko koliko moraju. Svi tvrde da su im najveći „teret“ bruto zarade. Na 100 dinara neto plate još 63 dinara poreza i doprinosa. Ne mere, što bi rekli Bosanci. I jare, i pare. Suficit u državnom budžetu, i makar malo manje siromašni građani. Pouka je kristalno jasna. Kakvi nacionalni stadioni, svetska prvenstva u fudbalu i ostale „zlatne kašike“. Smanjite stopu poreza i doprinosa, na ime toga, znatno povećajte najnižu cenu rada, kao i neoporezivi deo zarade. Sada je najniža cena rada 143 dinara po satu, ili 26 hiljada dinara mesečno, za 182 sata. Neoporezivi deo zarade je 15 hiljada. Od prvog januara sledeće godine, najniža cena rada će iznositi 155,3 dinara, ili 28,3 hiljade dinara za 182 sata. Neoporezivi deo zarade još nije povećan. Tako će najniža cena rada biti veća za 8,6 posto. Sindikati su tražili povećanje od 46 posto, do vrednosti minimalne potrošačke korpe od 38 hiljada. Poslodavci su bili nezadovoljni sa bilo kakvim povećanjem iznad 6,5 posto (zbir planiranog rasta BDP-a i očekivanog „povratka“ evra na raniji nivo). Eh kad bi premijerka shvatila u čemu je stvar. Neka prihvati „obećanje“ koje je pre neki dan dao predsednik Privredne komore o smanjenju zbirne stope poreza i doprinosa sa 63 na 46 posto (27 posto). Na svakih 100 dinara, 17 dinara manje. Onda bi minimalna zarada pristigla minimalnu potrošačku korpu. Poslodavci će sve prihvatiti, ako se od njih ne traži ukupno više para. Bolje im je da daju više svojim „rođenim“ radnicima, nego državi. Nema uspešnih firmi i kompanija, bez zadovoljnih i lojalnih radnika. Treba samo da gledamo i učimo od „stranaca“. Ne troše oni džabe pare na „tim bildinge“, krstarenja, piknike i ekskurzije za zaposlene. Seli pa izračunali. Mnogo manje koštaju „tim bildinzi“ od rasta produktivnosti „zadovoljnih“ radnika. Kao dokaz sve većeg siromaštva neka ilustruju poređenje prosečne zarade i prosečne potrošačke korpe u 2017. godini. Pazite sad: 48 prema 69,5 hiljada dinara. Nije ni 70 posto. Pa živi, radi i budi „zadovoljan i lojalan“ radnik. Samo da pomenemo da je u periodu 2006-2009 godina, prosečna neto zarada bila veće od prosečne potrošačke korpe. Onda je došla „SEKA“ (Svetska Ekonomska Kriza), pa je sve krenulo „naopačke“. Ne samo kod nas, nego i kod drugih komšija. Nažalost, kod nas najviše.

Zato ponavljamo, krajnje je vreme da premijerka „lupne rukom od sto“. I svima odbrusi. Dosta. Šta će nam suficit, kad nam je prosečna potrošačka korpa sve dalja i nedostižnija. Sve veće siromaštvo u „zlatnom dobu“ (državnog budžeta). Hitno doneti mere za veće plate i penzije i smanjenje siromaštva. Počev od smanjenja poreza i doprinosa na zarade. Inače nas uskoro neće biti ni sadašnjih 7 miliona. (Iako nas je pre 10 godina bilo sedam i po miliona).

Autor je ekonomski analitičar