Zlato kao kolateral

Kao i dodatnih 65 miliona dolara profita iz prerade jalovine u osam godina eksploatacije. Ukupno dakle skoro pola milijarde profita. Gde bi taj procenjeni profit iz zemlje bio kolateral (zaloga) dužničkog kapitala stranih banaka od 500 do 700 miliona evra, kojim bi se, opet navodno, vratili svi sadašnji krediti, vratili dugovi državi i dobavljačima i investiralo. Zašto je onda pritvoren, ako je njegova kompanija samo u jednom rudniku imala pokriće za ono zašto je kriv. Da je „ojadio“ banke i državu jer nije imao adekvatan kolateral (obezbeđenje kredita i dugova).

Tako dolazimo do „kvake“ današnjeg teksta. Po našim zakonima i strategijama, budući profit onoga što je u zemlji (minerali i energenti) ne može biti kolateral i upisati se kao obezbeđenje dugova i kredita. Mogu zgrade i zemljište, ne može istraženo rudno blago. Ne može ono što vredi mnogo više, može ono što vredi neuporedivo manje. Evo i u rudarstvu „obrnute ekonomije“. Pa posle neko kaže, rudarstvo nam je „velika šansa“. Jeste, isto kao poljoprivreda. Već pola veka lamentiramo da nam samo „malo fali“ da hranimo „pola Evrope“.

Elem, ne znamo da li su navodi oko rudnika pritvorenog „tajkuna“ tačni, niti to menja suštinu našeg teksta. Naša tema je, kao što smo i obećali, strategija razvoja rudarstva i energetike do 2020. godine, kao „ustav“ ove važne delatnosti. Koji pokazuje kuda, kako i koliko. E da bi ono što nam je Bog ostavio u zemlji izvadili, preradili i prodali. Poznato je da je „žuta“ vlada usvojila Strategiju 2012. Nije stigla do Parlamenta zbog izbora. Socijalisti i „Mlađanovi“ nisu dali. Neka oni koji dođu nastave. (By the way, tada je to značilo – nećemo sada da usvajamo, nego kad formiramo novu vladu i kad Boris opet bude predsednik). Početkom avgusta Leta Dvanaestog nova (baš nova) vlada je usvojila Strategiju, ali već više od dve godine stoji u nekoj fioci. Možda se i ne zna u kojoj, jer su iste fioke za dve godine „ugostile“ dva ministra i jednu ministarku. (Srećom da je tu sada ono „Save“, pa više ništa ne može da se trajno izgubi). Tako, naša strategija nije stigla do Parlamenta kao redovna tačka, iako je prihvaćena na skupštinskom odboru za energetiku, kao prethodnici i ulaznici za Parlament. Neka ovaj naš tekst pokrene pitanje „gde je Strategija i zašto ne dolazi u Parlament“. Brzi odgovor ne očekujemo. Nema „kancelarije za brze odgovore“ (i ona kasni dve godine). Ostaje da se nadamo da će novi ministar sa kontinuitetom (njegovi su se u bivšoj „žutoj“ vladi bavili rudarstvom) brzo rešiti ovo pitanje.

A da je do sada usvojena, kako je trebalo i moralo biti, druga bi se pesma „rudarska“ pevala. (Nije tema, ali ni narečeni „tajkun“ možda ne bi bio pritvoren, nego bi razvijao rudnike). U najkraćem, Strategija predviđa da investicije u rudarstvo u narednih 10 godina iznose 4,5 milijardi evra. Avaj, dve i po godine ili 60 posto od predviđenog investicionog ciklusa je već izgubljeno, a u tom intervalu bi već jedna „nova“ milijarda ušla u BDP (bruto domaći proizvod). Sa realizacijom Strategije učešće rudarstva u BDP-u bi poraslo za preko dva odsto (sa sadašnjih četiri do pet na sedam posto). Godišnji prihodi od rudarstva bi sa sadašnjih 1,8 porasli na tri milijarde evra. Ceo investicioni ciklus bi se realizovao za četiri godine.

Za realizaciju Strategije nužna su (ali ne dovoljna, rekli bi pravnici) tri osnovna preduslova: pojednostavljena procedura eksproprijacije (proglašavanje javnog interesa i brzo administrativno rešavanje); kreditna podrška države preko subvencionisanih dugoročnih kredita Fonda za razvoj; istraženo rudno blago kao „kolateral“ za uspostavljanje hipoteke, odnosno obezbeđenje kredita i poreskih dugova.

Kako rekosmo, sada imamo takve propise i zakonska rešenja kao da smo rešili da sve rudnike pozatvaramo, a nove ne otvorimo. Ako dvadesetak firmi već više godina nešto istražuju, a niko ništa ne otvara, niti će uskoro, ako ne budu morali (pod pretnjom gubljenja istražnog prava), onda je sve mnogo jasnije. Ruku na srce, možda i oni čekaju nove zakone o „zlatu kao kolateralu“. Oko rudnika – ćeraćemo se još.