Zmija i žaba

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kao što nije slučajno što je nekada davno Luj Četrnaesti proglasio „država, to sam ja“. I tako se ponašao. Došapnuli mu Kremanci ili Kremonci. Nije on to iz svoje glave. Suprotno je, opet iz nekog „višeg“ razloga, gospodar Vučić nedavno izjavio „niko nije jači od države“. Misleći na Miška and comp, koji nisu „zapisani“ kod Kremanaca. Blago nama na takvim blagorodnim „vladarskim“ rečima. Da u nastavku nije stajalo „osim mene“. Što svakodnevno čitamo „između redova“. Čime se gospodar približio kralju. Uvek pronicljivi i duhoviti Žare (Dragoljub Žarković “ primedba D.V.) u nedavnoj emisiji je to ovako sažeo. Imamo premijera (samog i usamljenog sa 50 i kusur posto birača od 50 posto izlazećih), nijednu vladu i tri vlade u senci. Jednu premijerovu, drugu Pajtićevu i treću Bler “ Guzenbauer “ Fratini “ Kurc “ Krstić and comp. Četvrtu, rusku, koju pravi Nenad (Popović) sa Tominim sasluživanjem, Žare je zaboravio.

Ovako, zaobilazno, dođosmo do naše današnje teme. Što više politike, to manje plate. U „srećnim“ zemljama gde o politici intenzivno svi pričaju samo tri dana (predizborni, izborni i postizborni) i gde uopšte nije bitno ko je „gospodar“ ili ministar (pošto je svima glavna obaveza da standard života građana bude veći), plate su najveće. Kako se povećava (nameće) interes za politiku, plate su sve manje. Da bi bile najmanje u državama gde je politika „glavni obrok“ a „gospodari“ imaju od 50 do 105 posto podrške „raje“.

Evo malo „evropske“ statistike. Prosečni troškovi rada u 2014. u ekonomiji, isključujući poljoprivredu i javnu upravu, procenjeni su na 24,6 evra po satu u Evropskoj uniji i 29,2 evra u zoni evra. Rad je najjevtiniji u Bugarskoj a najskuplji u Danskoj, a posmatrano po sektorima, najviši troškovi rada su u industriji. U 2014. godini troškovi rada u EU bili su za 1,4 posto viši nego u 2013. godini. Najniži troškovi rada su u Bugarskoj (3,8 evra po satu), Rumuniji (4,6 evra), Litvaniji (6,5) i Letoniji (6,6), dok su najviši u Danskoj (40,3 evra), Belgiji (39,1), Švedskoj (37,4) i Luksemburgu (35,9 evra).

Troškove rada čine zarade i porezi i doprinosi a udeo doprinosa u ekonomiji EU bio je 24,4 posto a u zoni evra 26,1 posto, pri čemu je najniži na Malti (6,9 posto) i Danskoj (13,1) a najviši u Švedskoj (31,6) i Francuskoj (33,1 posto). Zaključno, troškovi rada po satu u ukupnoj ekonomiji u 2014. su u poređenju sa 2013. godinom u EU porasli za 1,4 a u zoni evra za 1,1 posto.“

U zoni evra najveći rast je zabeležen u Estoniji (6,6 posto), Letoniji (6) i Slovačkoj (5,2) dok je pad registrovan na Kipru (2,8 posto), Portugaliji (0,8) i Irskoj (0,2). Kod članica EU koje nisu u zoni evra, rast troškova rada izražen u nacionalnim valutama 2014. u odnosu na 2013. godinu zabeležen je u Rumuniji (6 posto), Litvaniji i Poljskoj (3,5) i Mađarskoj (3,3 posto), dok je najmanji rast bio u Danskoj (0,9) i Velikoj Britaniji (1,3 posto). Smanjenje troškova rada po satu u ovoj grupi zemalja zabeleženo je jedino u Hrvatskoj, za 0,8 posto.

Gde smo „crni“ mi, ophrvani politikom, aferama i naslovnim stranama, u ovoj evropskoj agendi? „Martovska neto plata (bez poreza i doprinosa) u Srbiji Leta Petnaestog iznosila je 43.121 dinar, ili tačno 359 evra. Realno je veća od februarske za 0,2 posto, a manja od prošlogodišnje martovske za 2,9 posto. Po satu neto zarada iznosi tačno 2 evra, a sa svim porezima i doprinosima (na teret zaposlenog i na teret poslodavca) 3,30 evra. Po platama ubedljivo poslednji, po stopi poreza i doprinosa (65 posto na neto iznos) ubedljivo prvi.

Naravoučenije je jasno. Što više „gole“ politike, to manje zarade. Politika „jede“ plate. Kao u onoj Amidžinoj pesmici o „zmiji i žabi“. Ja sam zmija, a ti si žaba, žaba, možeš da kukaš, ali džaba, džaba.