A bio je kul tip

– Imam ljubavne probleme u koaliciji – poverio se naposletku žirafi, najboljem čovekovom prijatelju.

– Koje, mišiću moj? – pitala je žirafa, doživljavajući ga tako nekako sa visine.

– Ivica je u pitanju. Moj Ivica… – prošla mu je knedla kroz grlo, kao i uvek kada treba izustiti nešto jako, jako emotivno. „Ivica je, izgleda – peder“ – sklopio je oči, kao da ne veruje.

– Nemo’ da pričaš – rekla je žirafa, neemotivni primerak faune. Iako je taj podatak odavno znala. Naime, ko nad Jagodinom ak i malo stoji više vidi nego onaj pod Jagodinom.

– Nije samo to… – rekao je posle duže pauze Palma. „Ivica izgleda voli one filmove…“ – bilo mu je, opet, malko neprijatno.

– One sa Palme? – namignula je žirafa.

– Ne, ne… Ne te sa Palme. Gore od tih sa Palme. Voli „Lepa sela, lepo gore“. Voli „Rane“… On više ne zna šta radi… – izgledao je Palma očajno. A bio je kul tip.

Ta subota je bila stresna i za Srđana Dragojevića. Sedeo je u trećem redu, među članovima Mesnog odbora SPS iz Lozovika. Predsednik MO SPS Lozovika prekraćivao je vreme do početka, pošalicama, vicevima i anegdotama iz bogate partijske istorije. Članovi MO SPS Lozovika su se smejali. „Sinko, tebe ranije nisam viđao… Ti si novi?“ – pitao je Dragojevića predsednik MO SPS Lozovika, dok je on stidljivo ali potvrdno klimao glavom. „Kako odavde najbrže da stignemo do Zoološkog vrta? Prošli put kad smo bili u Beogradu, na kontramitingu, nismo stigli da ga obiđemo. Ali ni oni nisu stigli nas. Jurila nas ova banda, izvini, ova braća, sa motkama“ – pokazivao mu je glavom ka prvom redu, gde je sedeo predsednik DS, bez motke, i delegacija SPO, bez štangli.

– Jesi ti bio tad? – pitao je lider MO SPS Lozovika Dragojevića, a on je opet potvrdno klimnuo glavom.

Predsednik MO SPS Lozovika tek tada je primetio da Dragojević u rukama nervozno gužva neku debelu fasciklu. „Lepa sela, lepo gore, a baba se češlja“- pisalo je na koricama. „Sinko, je ‘l to novi program?“ – pitao je lider lozovičkih socijalista, ljut što i on nije dobio primerak.

– Nije. To je moj novi scenario. Ja sam scenarista i reditelj – konačno je progovorio Dragojević.

– Scenarista!? Bravo, sinko. Nikada nisam upoznao ni jednog scenaristu. Gledao sam na Dnevniku o scenaristima Novog svetskog poretka više puta, Buš, Klinton i Solana, još u ono vreme, ali nijednog nisam upoznao…- rekao je taj iz MO SPS Lozovika, a još više je bio fasciniran kad je praćen ovacijama Dačić prošao salom i zastao baš kod tog scenariste u trećem redu, diskretno mu šapnuvši na uvo: „Scenario ti je odličan. Čit’o sam sinoć. To nam treba – dve Srbije, dva bola, dve poetike, dve serije u jednoj, i Guča i Egzit, i lepa sela, i lepa baba, bravo Bunjuel“ – potapšao ga je po ramenu, dok je u sledećem redu još jednog novog člana Glavnog odbora SPS potapšao po dupetu… Što nije promaklo oštrom oku Dragana Markovića Palme, lidera Jagodinske strejt alijanse.

Srđan Dragojević je zagrlio od sreće prvog koga je video u blizini, onog lidera Mesnog odbora iz Lozovika, a ovaj je zagrlio njega. Dačić je izašao na govornicu zagrljen sa Borisom Tadićem. Delegacija SPO grlila se sa svim znanim i neznanim osobama od prvog do dvanaestog reda, parter levo, a pri kraju Kongresa, prešli su i na balkon, desno. Jedino je Dragan Marković Palma sedeo i ćutao.

– Drugovi i drugarice. Mi nismo anđeli – započeo je potom Dačić izlaganje novog programa, prethodno se ogradivši od svih lepih sela koja su lepo izgorela, te ostalih rana. A ima ih.

Dragojević je, slušajući pažljivo taj pledoaje, rekao onom iz Lozovika: „Nećeš verovati. Sve ovo što Ivica priča, to sam sve ja režirao“.

Negde tik ispod tavanice Centra „Sava“, čučali se jedan đavolčić, skoro pljunuti Žika Todorović, i jedan anđeo, skoro pljunuti Uroš Đurić. Đavolčić se kikotao, a anđeo je bio vidno neraspoložen. Upravo je izgubio opkladu.

– U šta ste se kladili? – pitao je slučajni prolaznik Slobodan Milošević, primetivši ih baš kod izlaganja tačke novog programa zvane „evropske integracije“.

– Da će Srđan Dragojević da postane član SPS-a.

– I?

Umesto odgovora, đavolčić je počeo da se histerično ceri.

Slučajnom prolazniku Miloševiću sve je bilo više nego jasno.

– A bio je kul tip – mrzovoljno je prozborio i otišao svojim poslom.

Nije jedino rekao na koga li je mislio, majku mu.