Analiza narodne pesme o Milanu Radoičiću

Mada bi verovatno bilo sumnjivo da se pokojna Vasilija prezivala Radoičić, kako se preziva i naš Milan, naš Obilić.

Naš Milan je vlasnik srednjovekovnog srpskog manastira sa bazenom i đakuzijem na jezeru Gazivode, pošten, dakle, čovek, hrišćanin & pravoslavac, borac za oslobođenje granica od graničnih patrola, nezvanični distributer ručnih bacača i druge oslobodilačke opreme od Tuzle do Gnjilana. Kažu da je voleo da švercuje i koku, ali o pernatoj živini nema podataka u narodnoj pesmi.

Analiza pesme ukazuje da su stihovi svakako proročki i da je izvorni narodni stihoklepac tačno znao još pre 100 godina šta će se desiti u septembru 2023. godine u tri ujutru.

Stihovi na početku idu ovako:
Moj Milane jabuko sa grane,
jabuko sa grane, moj Milane.

ANALIZA STIHA: Iako se decenijama ne zna zašto vokalna interpretatorka tom nekom Milanu obraća kao jabuci sa grane, najnovija dešavanja ipak su razrešila tu nedoumicu.

Milana su naime često zaticali kako se šunja oko granice, popularne grane, rumen ko jabuka, pa ga vokalna interpretatorka zato oslovljava kao jabuku sa grane. Mnogo puta je Milana viđala kako se šunja preko grane sa nekom robom, rumen ko jabuka, jer je šverc preko grane opasan posao pa se zarumene čak i najhrabriji među nama, poput našeg Milana.

Pesma dalje ide ovako:
Moj Milane, kad u vojsku pođeš,
kad u vojsku pođeš.
Nemoj moju kapiju da prođeš,
kapiju da prođeš, moj Milane.

ANALIZA STIHA: Pošto se Milan često crven u licu ko jabuka šunjao oko granice, popularne grane, koju jedni smatraju granicom, popularnom granom, a drugi samo administrativnom linijom, ljudi su ga pitali: „Šta to radiš, crni Milane, pardon, crveni Milane“, pa je Milan smislio razlog svog čestog boravka na grani, gde se šunjao svaki drugi dan sa nekom sumnjivom robom.

-Pošao sam u vojsku, da oslobodim srpski narod od zuluma – govorio je Milan, rumena jabuka, jer ko je lud da prizna da je u stvari švercer deficitarne robe, ručnih bacača, bazuka, haubica i mitraljeza. Bolje je priznati da si čovek koji je krenuo u vojsku da srpski narod oslobodi zuluma. Istorija ne pamti švercere već samo borce za slobodu, pa je Milan zato i širio poluinformacije da je krenuo u vojsku, a ne u šverc. Tome je poverovao i narodni stihoklepac, kao i vokalna interpretatorka.

A zašto vokalna interpretatorka upozorava Milana da ne prođe njenu kapiju, već valja da svrne? Zato što vokalna interpretatorka izgleda živi u manastiru Banjska, odakle godinama posmatra Milana, jabuku sa grane, kako se šunja pored kapije manastira sa nekim bestrzajnim topom, a nervira je što Milan uvek kapiju prođe. Nikako da svrati.

I tako je Milan tog dana svrnuo u manastir, jer nije mogao da ne usliši njenu želju da joj kapiju ni slučajno ne prođe.

Stihovi dalje idu ovako:
Nogom stani, maramicom mani,
maramicom mani, moj Milane.
Neka puknu svi naši dušmani,
svi naši dušmani, moj Milane.

ANALIZA STIHA: Naš junak Milan ima i saučesnike sa kojima se dogovorio da im tajni znak bude mahanje maramicom. Izvadi Milan maramicu i to je znak da je brisan prostor slobodan, da nema murije na vidiku i to čuvene kosovske murije. Ali kada je Milan mahnuo maramicom, svi naši dušmani počeli su da pucaju, umesto da puknu. Jebeš ga, ni izvorna narodna pesma ne može da bude sasvim precizna, jer bi bolje bilo da su naši dušmani pukli, kako je i predviđeno pesmom, nego što su počeli da pucaju. Jebo ih Kurti!

Ovo poslednje nema u pesmi, ovo je dodato.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.