Atentator na samog sebe

Nikave, osim možda jedne – kada je legendarni Mišo Kovač pre 25 godina pokušao da se samoubije tako što je uzeo pištolj i pucao sebi u levu stranu grudi, ispostavilo se, promašio je srce, a metak je prošao koji centimetar niže.

U tom trenutku Mišo je telefonom pozvao svog menadžera i rekao mu: „Denise, ja sam se ubio!“

Posle, dok se oporavljao u bolnici, kako mi je nedavno pričao kolega Ante Tomić, Miši Kovaču stigao je telegram od muzičkog kritičara, takođe legendarnog Pere Lukovića.

Telegram je imao jednostavnu i jasnu, ali moćnu poruku: „Dragi Mišo, više sreće sledeći put!“

I kada je pre neki dan atentator pucao na Donalda Trampa, Ivica Dačić je bio ubeđen da je onaj atentator pucao u Trampa da zavara svoje prave namere i pravi cilj. Samo ga je okrznuo po uhu, jer mu nije ni bila namera da pogodi Trampa, već je sa krova fabričke hale u Batleru, Pensilvanija, ciljao jednog čoveka u Srbiji.

I kada je odjeknula vest o atentatu, Dačić je pozvao predsednika Srbije i rekao mu: „Aleksandre, tebe su ubili!“

– Hvala, Ivice, na obaveštenju – zahvalio se predsednik i otišao na otvaranje neke fabrike ili pak vojne vežbe, ko bi ga znao.

Posle mu se javilo još nekoliko njih – od premijera Vučevića do maskote SNS-a Ane Brnabić – da mu objasne da je onaj iz Pensilvanije čitao Danas, N1 i Novu i na kraju odlučio da se popne na krov fabričke hale, da odande puca na našeg predsednika, ali je prvo pucao u Trampa, da ne bi bio sumnjiv Bezbednosno-informativnoj agenciji zvanoj BIA.

Ana Brnabić, kako je to pisalo u tabloidima, poslala je snažnu poruku posle atentata na Trampa, mada ta poruka nije bila snažna koliko je bila tupava.

U snažnoj budalaštini Ane Brnabić je pisalo: „Molim, još jednom, ‘elitu’ u Srbiji i njihove ‘nezavisne’ medije da vide kakve mogu biti realne posledice mržnje koju svakodnevno promovišu i laži koje spinuju. Nikada okidač ne povuku oni koji su inspiratori. Uvek povuku oni koji su mentalno labilniji, ‘ekstremisti’, nesnađeni, nepronađeni, sa margina društva – u svojim glavama ‘borci za pravdu’. Oni su, ipak, kao i sam pištolj, snajper, ili nešto treće, samo oruđe u rukama svesne ‘elite’ koja ih svakodnevno poziva da to urade, svakodnevno inspiriše, svakodnevno ih zagovara. I onda dođe jedan dan kad se neko od tih labilnih, ‘ekstremista’, ‘boraca za slobodu’, pokrene i odazove direktnom pozivu koji mu upućuju danima, nedeljama, mesecima, godinama, sa medija, skupova, gostujući u emisijama…“

FBI je u tim trenucima znao da Anu Brnabić mora angažovati na ovom slučaju kao specijalnu savetnicu, jer se niko od nje bolje ne razume u atentate, osobito u nepostojeće atentate. Zna Ana odmah inspiratore, zna odmah da su atentatori mentalno labilni, nesnađeni i nepronađeni, mada neke odmah pronađu jer su nesnađeni.

Javili su se sem Ane zvane FBI, našem predsedniku još neki koji su mu takođe rekli: „Šefe, vas su ubili“.

Predsednik se i njima zahvalio na obaveštenju, te nastavio sa redovnim aktivnostima dok su Srbijom odjekivale ostale moćne poruke režimskih medi(j)okriteta, što je stručni naziv za poltronske medije i njihove sagovornike, da je Tramp bio samo kulisa za atentat na Vučića, jedno 150. jubilarni atentat na Vučića.

Ti atentati su više svrstani u čudesni žanr samoatentata, jer je o atentatima na samog sebe isključivo pričao predsednik, zatim njegovi mediji i njegovi stranački i vanstranački poltroni, niko nikada iz Nove, Danasa, N1, Nedeljnika ili Vremena nije rekao: „Predsedniče, više sreće sledeći put!“, ono što je Pera Luković napisao u telegramu Miši Kovaču.

Što bi bio odličan fazon, bar kao podrška nekome ko toliko manijakalno izmišlja sopstvene atentate i pripreme sopstvenih atentata.

Ali ko je lud da napiše takvu lukovićevski crnohumornu poruku – „predsedniče, više sreće sledeći put“ – kada sve nas zajedno razvlače po režimskim giljotinama samo zato što kritikujemo Vučića, i nikakvo zlo mu ne želimo, ali oni pošto-poto žele da pokažu kako je to deo atentatorske zavere, jer će se pojaviti neki nesnađeni sa margine društva i na pitanje „Gde nalazite inspiraciju za atentate?“, odgovoriti: „Inspiraciju za atentate tražim u malim stvarima, u čitanju Danasa, gledanju Dnevnika Nove i u Novom danu na N1“.

Zamislite koliko nas bi bilo obešeno po naslovnicama vučićevskih žutara zbog takve obešenjačke poruke – „predsedniče, više sreće sledeći put“ – čoveku koji kao da priželjkuje da mu se nešto desi, iako mu se srećom ništa ne dešava, samo zato da bi bio pljunuti Đinđić.

Ali, znate li koja sličnost između Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića? Baš nikakva.

Đinđić je, čak, i kada je zbilja na njega pokušan atentat na auto-putu kog Beogradske arene, gde su atentatori čekali da kolonu prepreči Bagzi u kamionu, a onda da pucaju, od toga pravio sasvim običan događaj, jer je veličina velikih ljudi baš u tome da nikada sebe ne stavljaju u prvi plan, ne kukaju nad svojom sudbinom, ne optužuju nikoga da hoće da ih ubije zato što oni imaju šićardžijsku projekciju da je dobro za njih ako izgleda da neko hoće ih ubije.

Đinđić je posle tog prvog neuspelog atentata doslovce rekao:

– Mislim da je to bio neki nesavesni vozač koji uči da vozi na auto-putu. Pošto smo mi jedan impulsivan narod, ljudi često, i na svoju štetu, rade neke stvari. Umesto da u svom dvorištu vežba vožnju, vežbao je na auto-putu. Bilo bi to sada preterano smatrati pokušajem ugrožavanja moje bezbednosti – kazao je Đinđić istog tog dana i postoji indicija da je bar pola današnje Srpske napredne stranke u tom momentu reklo: „Više sreće sledeći put!“

Tada je isti ovaj Vučić aplauzom pozdravio reči svog tadašnjeg šefa: „Ako vidite negde Zorana Đinđića, kažite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom“, a koju godinu ranije reči istog tog šefa: „Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija“.

I možete misliti koji su to ljudi koji su se radovali ubistvima novinara i metaforično najavljivali ubistva političkih protivnika, a koji sada non-stop žele da izvrše samoatentat, jer to je dokaz njihove grandioznosti.

Atentator na samog sebe sve to gleda i uživa, jer svaki samoatentator računa da će u njegov samoatentat poverovati mentalno labilniji, „ekstremisti“, nesnađeni, nepronađeni, sa margine društva…

I naravno, Ana zvana Anatentator, a Anatentat je atentat koji je opisan u snažnoj poruci Ane Brnabić: Molim, još jednom, „elitu“ u Srbiji i njihove „nezavisne“ medije da vide kakve mogu biti realne posledice mržnje koju svakodnevno promovišu i laži koje spinuju…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.