Kakve su sličnosti između Ivice Dačića, premijera Srbije, i Nasinog rovera „Kjuriositi“? Apsolutno nikakva. Ali samo trenutno. Stvari će se radikalno promeniti ako se „Kjuriositi“ ikada vrati iz svoje kosmičke misije na planetu Zemlju. Tek onda ćemo sa sigurnošću moći da tvrdimo kako je sličnost između Dačića i „Kjuriositija“ apsolutno neverovatna. Obojica, naime, deluju ko da su pali s Marsa.

Od 6. maja uveče kada je drčno izjavio: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali se dobro zna ko će biti premijer“, stvari su se radikalno promenile. Sada je situacija obrnuto jasnija – svi znamo ko je predsednik, ali niko sa sigurnošću ne može da tvrdi ko je premijer. Čak ni premijer Dačić.

On se trenutno oseća ko baba na Fejsbuku.

Najnovija istraživanja javnog mnjenja, naime, pokazuju da 86 posto građana živi u uverenju kako je premijer Srbije zapravo Don Kihot od La Manče, istaknuti član SNS, dok je u toj podeli uloga, smatraju ispitanici, Dačić pljunuti Sančo Pansa. Interesantno je da je u pomenutom istraživanju skoro sedam posto ispitanika na pitanje: „Ko je premijer Srbije“, bez razmišljanja odgovorilo – Ana Bekuta – i zalupilo slušalicu.

Problem je, međutim, što je Dačić nosilac još i funkcije ministra policije, za koju takođe postoje nedoumice u pogledu formalno pravnog vlasnika među sondiranim građanstvom. Identično kao na pitanje „Ko je premijer“, čak 86 posto građana Srbije živi u uverenju da je ministar policije isti onaj Don Kihot od La Manče. A Dačić se sporadično pominje u rubrici „ostali“.

Tako da je Dačić kasno shvatio da je od svetske ekonomske krize gora jedino kriza identiteta. Iz tog razloga ide okolo i daje intervjue kako bi neko od onih 86 posto promenio mišljenje, pošto iznad svakog intervjua stoji nadnaslov: Ivica Dačić, premijer Srbije i ministar policije. Jedino što ne zna da u novinama nadnaslove ne čita skoro niko.

Sem što uživa u nadnaslovu, u tim intervjuima obavezno napomene da se svi članovi njegovog kabineta neverovatno slažu, skoro ko ANUS i SANU, i apsolutno je atmosfera „nema ljutiš„, harmonična kao da su se upravo vratili sa „tim bildinga“ iz Banje Vrujci… Kad neko ne dođe na radno mesto, odmah se jave dva ministra-dobrovoljca da ga zamene i završe njegov posao. I ne samo to – toliko se slažu da se onaj što sedi levo od njega na sednicama Vlade redovno dobrovoljno javlja da radi njegov posao, čak i kad on dođe na posao. Idila.

Kao iskusan društveno-politički radnik Dačić je ipak pronašao oblast u kojoj je, što bi Englezi rekli – nenad(jebiv)mašan. Uočio je, naime, da onaj levo od njega, takoreći alter ego, ne zna da peva. Pa koristi svaku priliku da dovati mikrofon, u inat ONOM. I tako se istakne, makar na Jutjubu.

Istina, ponekad, u dugim trenucima razmišljanja kako izaći iz krize (identiteta), seti se onih dinamičnih basketa sa Borisom, onih LGBT grljenja sa Predsedništvom DS na zacrtanoj trasi Koridora 10, onih fanatičnih aplauza sa Tadićem u fan pitu Bekutinog koncerta… I poput Denija Glovera u „Smrtonosnom oružju“ sam sebi procedi: „I’m too old for this shit“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.