Bombardan za Vučićev stan

-Pronašao sam način kako da proširimo naša vekovna srpska ognjišta! – kažu da im se Šešelj značajno obratio, dok su Toma Nikolić i mladi Vučić sedeli i čekali taj genijalni plan za opstanak i proširenje vaskolikog srpstva.

-Bravo, šefe! Sada kada zlotvori hoće da nas napadnu i otmu nam Kosovo i Metohiju, vi imate tu genijalnu ideju kako da proširimo vekovna ognjišta – bili su ponosni na šefa onaj Nikolić, potpredsednik republičke Vlade, i onaj Vučić, ministar za informisanje republičke Vlade, predani borci za sva vekovna srpska ognjišta.

-S tim, nisam vam rekao, što će ova vekovna ognjišta imati i radijator! – nastavio je dr Šešelj.

-Bravo šefe, srpski narod je i zaslužio da ognjišta zameni radijatorom, te da onda ne branimo samo vekovna ognjišta, nego da branimo i vekovne radijatore – rekla su ona dvojica, Vučić i Nikolić.

-Sem radijatora, naša vekovna ognjišta imaće i đakuzi kadu! – nastavio je Šešelj.

-Da, da, srpski narod zaslužuje da na vekovnim ognjištima, sem vekovnih radijatora dobije i vekovne đakuzije! – uzdahnula su ona dvojica na ovaj plan proširenja vekovnih ognjišta, na plan Velike Srbije.

-Biće i lift! – nastavio je Šešelj.

-Sjajno šefe! Vekovna ognjišta i treba da imaju vekovne liftove, modernizacija je važna za opstanak srpstva u celini – nastavili su da se oduševljavaju ona dvojica, Nikolić i Vučić.

-Imaće i interfon! – nastavio je Šešelj.

-Izuzetno, vekovni interfon je važan za vekovna srpska ognjišta – oduševljavala su se ona dvojica.

Šešelj im je onda objasnio da će proširenje vekovnih ognjišta srpskog naroda, zapravo, za početak, proširenje dva vekovna ognjišta dva poznata pripadnika srpskog naroda, konkretno značiti da će se vekovno srpsko ognjište Tomislava Nikolića prostirati na 186 kvadrata u Bulevaru AVNOJ-a, a vekovno srpsko ognjište Aleksandra Vučića za 117 kvadrata u Bulevaru Mihajla Pupina, u rezidencijalnoj zgradi zvanoj Crvenkapa, jer ima crven krov.

I oni su rekli: “Kako je lepa ova naša Velika Srbija!”

Samo treba da potpišete molbu Vladi Srbije da vam kao osobama sa nerešenim stambenim pitanjem dodeli ova dva vekovna ognjišta, objasnio im je Šešelj neophodnu proceduru za proširenje vekovnih ognjišta.

Nikolić je molbu potpisao odmah, a Vučić se prenemagao nekoliko dana, jer, nećete verovati, on se prenemagao i kada je imao 28 godina, isto kao što se prenemaže i sad, u 53. godini.

Kako je pre koju godinu svedočio Šešelj, Vučić je tada rekao svoje prvo istorijsko NE, posle je tih istorijskih NE bilo kolko hoćeš. Jedino što Vučić posle svakog istorijskog NE, u razmaku od 20 dana, kaže i istorijsko DA, potpuno suprotno od onog istorijskog NE.

Tako je bilo i u ovom slučaju…

-On nije hteo da potpiše molbu da dobije stan. Iako je imao ženu i dete i živeo kao podstanar u 28 kvadrata. Smatrao je da mu skromnost tako nalaže – svedočio je Šešelj pre koju godinu da je on sam potpisao Vučićevu molbu da dobije vekovno srpsko ognjište sa vekovnim radijatorom i vekovnim đakuzijem od 117 kvadrata u Bulevaru Mihajla Pupina, uoči početka bombardovanja. Istorijske odluke u Vučićevom slučaju uvek mora da potpiše neko drugi – Dačić je morao da potpiše Briselski sporazum, jer je to najbolji način da Vučiću ostanu čiste ruke glede ulaska Kosova i Metohije u pravni sistem Kosova bez Metohije, ali je prvi to morao da uradi prof. dr Šešelj, koji je potpisao molbu da Vučić dobije stan od Vlade Srbije, jer Vučiću ponos i skromnost to nisu dozvoljavali.

Ali niko tada nije pitao Šešelja najvažnije pitanje: Da li se nadasve skromni Vučić posle uselio u onaj stan od 117 kvadrata za koji nije ništa potpisao, dok su Srbi sa Kosova pakovali na put u pravcu Beograda?

Šta se posle desilo najbolje je opisao Aleksandar Tijanić u jednoj svojoj kolumni: “One noći kad je njegov narod seo na traktore i ostavio Pećku patrijaršiju za sobom, zgroženi Vučić je u patriotskom zanosu, potrpao porodicu i stvari u kamion. Iz udobnosti svog momačkog stana on se, bez predomišljanja, pridružio koloni nesreće i bede, prevarenima i ostavljenima, da zajedno sa halucinantnim snom o sopstvenoj veličini i Vođi koji zna šta radi – završe u sirotinjskim logorima za beskućnike gde ih vlast skriva od pogleda ostatka nacije.

Vučić je, kažem, te noći doterao svoj kamion do Crvenkape, rezidencijalne zgrade na Novom Beogradu, i u žestini patriotskog, moralnog zgražavanja nad onim što se desilo na Kosovu, uselio sebe u novi stan od 160 kvadrata. Ponavljam, u noći kad su strani vojnici ušli na Kosovo, srpski ministar, nekadašnje dobro dete, iskreni ljubitelj pravoslavlja i naše tradicije, menjao je prapostojdbinu za stan, Dečane za đakuzi, Bogorodicu Ljevišku za terasu i Gračanicu za garažu. Aferim!”

Tijanić je pogrešio samo kvadraturu. Nije bilo 160, nego skromnih 117 kvadrata vekovnog srpskog ognjišta za Aleksandra Vučića.

Dva dana pre početka bombardovanja Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, otkupio je kuću u Užičkoj 34 na Dedinju za tričavih 9.000 nemačkih maraka. Kuću od 94 kvadrata i plac od 79 ari.

I posle je bilo bombardovanje. Trajalo je 78 dana. Građani Srbije su dan počinjali tradicionalnim pozdravom “Bombardan”.

Vučić je bio jedna mala karika političkog koncepta odbrane od bombi sublimiranog u filmskoj replici: „Neki će da poginete, a neki ćemo da se vratimo“.

– Pazi stvarno, svi su se vratili, Vučić održava obećanja! – pomislio je prosečan Srbin kada je 12 godina posle rata sa NATO paktom ugledao đuture sve te likove iz osiromašenih devedesetih, stambeno zbrinute, kako se međusobno tapšu po ramenima. Izgledaju nikad bolje, kao da zrače.

Posle su se sem njih vratili i ostali iz vremena “Bombardan”. Klinton je tapšao Vučića po ramenu. Onda je Vučić tapšao Blera po ramenu. Te je na kraju na rođendan SNS došao i Šreder. Sva trojica su bili oni koji su odlučivali o bombardovanju.

Koje je izgleda bilo organizovano da neki poginu, a neki da se skuće. Pa posle i da se vrate.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.