Čavića u kućni savet

„Ajmo sad ovaj regal na oruk, udesno, kad ja kažem“, mora da je komandovao direktor B92 Veran Matić dok se predsednik držao za vrata od regala, ramenom oslonjen na gelender.

Komšinica nije mogla da veruje: „Evo, sad sam pričala o njemu, ovog momenta. Sva sam se naježila. Kako drag dečko. Evo, pogledajte kako sam se naježila“, pokazivala je komšinica kamermanu B92 dlake na rukama, uzdignute uspravno, a kamerman je zumirao do mikroskopskog kadra kako bi plastično pokazao razmere nacionalnog patosa.

Već za koju godinu, kad ekipa Studija B, jutarnjeg programa, pristigne na „inkriminisanu“ adresu po anonimnoj dojavi komšiluka, biće to sasvim posebna priča: „Zbog Čavića ste došli… Izvolite u kupatilo… Evo, vidite ovu fleku iznad vodokotlića. To meni godinama curi iz Čavićevog stana, a ja nikako ne mogu da ga pronađem, stalno je na nekim pripremama. Šta se toliko priprema?! Vidite, to kaplje dan i noć, ja sam već obavestio komunalnu inspekciju, Olimpijski komitet, predsednika mesne zajednice i američku ambasadu… Sumnjam da je on gore, u dnevnoj sobi, bespravno izgradio bazen“, žaliće se, moguće, onaj sa sprata niže s kišobranom u rukama i Omeginim časovnikom na zidu.

– Pratim ovu moju „omegu“. I mogu vam reći da je to precizan časovnik, pustite vi priče. Felps je njega onomad pobedio – kleće u sve na ovom svetu po novoj srpskoj kletvi: „Da komšiji crkne sat.“

A komšinica? „Dve godine ga zovem na sednice kućnog saveta. On se ne odaziva. Imamo većinu da ga izaberemo za predsednika, rekla sam mu jednom u liftu, on izašao na trećem i rekao „gudbaj“. Sva sam se naježila od nerviranja. Evo, pogledajte kako sam se naježila“, žaliće se komšinica pozdravljajući istovremeno kompletnu ekipu Studija B: „Posebno bih da pozdravim Sarapu.“

Srbi imaju istančan osećaj i labradorski njuh da vrhunske talente primete u pravom trenutku, kad oni postanu makar svetski šampioni, pa sve godine treninga u nezagrejanim bazenima, sve one neobavljene visinske pripreme, pojačanu ishranu iz lokalne pekare, dožive kao sopstveno odricanje i još jedan krunski dokaz da se vanserijski plivač stometraš može postati preplivavanjem pune kade i dubokog lavora. Jedino je bitno da budeš „naš“, da ne kažemo Srbin, ma šta to značilo, pa se svaka pobeda posmatra s nacionalnog supermenovskog aspekta. Ali se vrlo brzo zaboravlja, pošto, jelte, nama ste bitni na postolju, čim odande siđete za neko vreme, prijavićemo vas opštinskoj komunalnoj inspekciji.

Vaterpoliste je, recimo, sa beogradskog aerodroma na svetski šampionat ispratila jedna TV ekipa, dva carinika i tri policajca, mislilo se da idu na kolektivni godišnji odmor u Rim, „ne mogu oni ništa da urade bez Šapića“…

– Obavezno obiđite Via del Corso – uputila ih je stjuardesa na rastanku u atrakcije „večnog grada“.

Na dočeku se već sjatilo pola Beograda, niko nije pitao „da li ste bili u Vatikanu“, svi su uglavnom euforično urlali, spremni da se grupno isele iz zgrade i svojih 12 komfornih stanova ustupe „delfinima“ koje povremeno zovu i „ajkule“. Stanove su, međutim, dobili samo plivači, pošto je ovdašnji sistem nagrađivanja prikladniji za individualne sportove. Ovi iz kolektivnih nek malo smanje doživljaj, šta će njih tuce u Rimu, kad ih igra samo pola.

I tako, jedno mesec dana trajaće kandidovanje „Čavića za predsednika kućnog saveta, Nađe Higl za blagajnika, Vanje Udovičića za zeta“, dok negde za dve godine, kada opet bude kakav internacionalni skup u bazenu, neko od njih eventualno ne kiksne. „Pokvarila ga je slava. A dali smo mu i stan“, govoriće nacija u prvom licu množine.

Svi ovdašnji pokloni su, naime – kolektivni, svi uspesi takođe, dok su jedino porazi stvar konkretnih individua i persona.