Da l’ je Vučić poš’o il’ je doš’o?

I taman kada pomisle da su našli svoj autobus, nađe se neki lokalni „dispečer“ koji ih na pitanje – „gde je Bulevar revolucije?“ – pošalje u sasvim suprotnom pravcu od Bulevara revolucije.

– Samo pravo pičite, kada vidite da na tabli piše Stara Pazova, skrenete desno, eeee tu vam je Bulevar revolucije! – posavetuje ih „dispečer“, zato što je lokalni živalj alergičan na sve kontramitingaše koji su tu stigli autobusom pod geslom:

„Priznajem samo sendvič svoje partije“.

I kada je već postalo izvesno da oni nikada neće naći svoj autobus, desila se sreća u nesreći, a možda i nesreća u sreći, za sve ljude izgubljene u Beogradu, vremenu i prostoru već dvadeset jednu godinu.

Vučić je postao predsednik. I to predsednik svih građana koji ne znaju da l’ su pošli il’ su došli, pa logično – i ovih koji već dve decenije traže svoj autobus. Oni naime i predstavljaju taj raritetni primerak osobe koja ne zna da l’ je pošla il’ je došla.

Slično je i sa Vučićem – on već pet godina na vlasti misli da je tek doš’o, a od juče i zvanično misli da je tek poš’o.

Vučić je tek poš’o, a ako je za utehu, nekoliko čudnih grupica ljudi koje već 21 godinu lutaju Beogradom, našli su svoj autobus, pa i oni imaju utisak da su konačno pošli.

Jedino im je čudno što na šoferšajbni autobusa nije onaj isti lik s kojim su došli u Beograd.

– Ko je na šoferku zatakao Vučića? Pa mi smo ovde došli sa Slobom na šoferki! – upitao se jedan od onih iz grupica koje već 21 godinu traže svoj autobus kada je našao svoj autobus.

Smatrajući, naravno, da je opet promašio svoj autobus jer je po njegovoj percepciji iz 1996. godine velika razlika između Slobe i Vučića.

– Ma, burazeru, to ti je isto! – objasnio mu je šofer autobusa koji ga je pravo iz 1996. dovezao u 2017. godinu.

Ali ovaj nije primetio nikakvu suštinsku razliku.

Pre tačno 20 godina – 24. jula 1997. Milošević Sloba postao je predsednik SRJ – te se tim povodom na istom mestu gde je Vučić juče doveo kontramitingaše iz svih delova Srbije da ga podrže i pokupe one koji su dve decenije tražili svoj autobus – okupilo građanstvo u akciji „Cipele za predsednika“. Slobini protivnici gađali su cipelama automobil kojim je on sa familijom napustio inauguraciju. Bio je to jedan mali performans koji je u Slobino vreme mogao da se desi, ali u Vučićevo nije smeo da se ponovi. A pogotovo nije smeo da se desi.

Tako da je juče, na kontramitingu podrške Vučiću, obavljena akcija et(n)ičkog čišćenja kontramitinga od svih koji ne izgledaju ko da su za Vučića, a nose cipele.

I naša Lidija Valtner je prvi put u svojoj novinarskoj karijeri bukvalno na silu odneta iz mase Vučićevih kontramitingaša, zahvaljujući dvojici nabildovanih muškaraca neprijatne spoljašnjosti.

Čak ni pokojni Sloba nije naređivao da neke rmpalije raznose nepodobne novinarke po Pionirskom parku, valjda po onom sistemu „delivery unit“ (iliti „jedinica za isporuku“).

Zato se zaista čini da je Vučić možda odavno doš’o, ali je zapravo tek juče poš’o.

Što bi rekao Boris Tadić: „Na..basmo ko žuti!“