Dobre vesti iz Brisela

Prema tom planu dr Šešelja, Crvena zvezda valjalo je da promeni ime u FK Kokarda, dok je Partizan trebalo da se zove, kako bi drugačije, nego FK Četnik. Do realizacije kumstva, a biti kum s doktorom Šešeljem nije baš atraktivna aktivnost (pitati za detalje Drašković Vuka i Nikolić Tomislava), nikada nije došlo iz nepoznatih razloga – ali je rasplet poznat – Kokarda je već sledeće godine osvojila Kup šampiona, te odmah potom i titulu svetskog šampiona, što će vam svaki „zvezdaš„, hvala na pitanju, ponoviti oko 1230 puta tokom dana i 1230 puta tokom noći, računajući da svi velikani sveta žive od stare slave. Pa pobogu, braćo, reći će vam „zvezdaš„, i Ajnštajn živi od stare slave, jer ništa novo nije smislio još od 1955. godine (Albert Ajnštajn 1879, Ulm – 1955, Prinston).

Nesuđeni FK Četnik je pre koju noć drugi put ušao u Ligu šampiona, gde im je glavni cilj da prezime u Evropi. Kao da je Evropa nekakav bogzna kakav klimatski raj, predeo pastoralnih pejzaža, mirisnih proplanaka i užurbanih rečica, pa fudbalski stratezi ovdašnji svake godine izgledaju ko porodica koja planira zimovanje, poput familije surih medveda, merkajući zgodne pećine u okolišu. Ali, i to je bolje nego da u trenucima dokolice smišljaju nova imena za svoje klubove.

Navijači su opet, da se naslutiti iz ovlašnog pogleda na njihove mnogobrojne aktivnosti, ubeđeni evroskeptici. Ako bi nekog vernog, pri tom ostrašćenog navijača upitali – vestervelovskim jezikom – da li mu se više dopada Evropa ili Kosovo – on bi to smatrao kao čistu provokaciju.

– Kosovo je srce Srbije. Kakva, more, Evropa, hoćemo u Ligu šampiona – rekao bi taj, računajući da je put u ovu nešto manju fudbalsku Evropsku uniju daleko jednostavniji. Potrebno je malkice sportske sreće, nekoliko preciznih centaršuteva, dobro odigranih duplih pasova i jedan centarfor naučen da drmne glavom, umesto da mućne. Jurcanje za loptom stvar je daleko prostija od mukotrpnog decenijskog preganjanja sa ministrima spoljnih poslova, komesarima za proširenje i drugim likovima koji se bave egzaktnim stvarima, u kojima baš nimalo ne važe fudbalska pravila i taktika, inače bi Vuk Jeremić stalno bio u ofsajdu.

Splet pomenutih okolnosti, jelte, namestio je da Partizan u Evropu krene baš iz sedišta Evropske unije, Brisela, čije ime na staroholandskom znači „dom u močvari“. Iz te močvare, jelte, ovdašnji političari ponekad su se vraćali sa džakovima šargarepa, i tragom štapa na leđnom delu sakoa, mada njihovi retki uspesi nikada nisu masovno proslavljani na ulicama Beograda ko onomad kada je tamo igrao nesuđeni FK Četnik.

Bila je to luda noć – dok se po beogradskim ulicama pentralo na trolejbuse sa crno-belim zastavama i dvolitarskim plastikancima piva, policajci Ivice Dačića nisu imali mnogo vremena za slavlje, a Sretko Kalinić, lice sa ubistvenom biografijom, mogao je da se teši kako mu je u otadžbini spremljen veličanstven doček posle teških godina u egzilu. Takvo je ovde podneblje, manje močvarno, više domoljubno, spremno da dočeka svakakvog bašibozuka. Tu su poslednje dve decenije iznedrile svetske šampione u svim neverovatnim disciplinama i dale im neophodnu društvenu afirmaciju. Imali smo Ginisove rekordere u preživljavanju, ubijanju, laganju, praktično u svemu što u belom svetu i nije neka preporuka… Osim u fudbalu.

Fudbal nam je uvek delovao nekako sumorno, još od onog vojvodinog predloga za kumstvo sa Zvezdom i Partizanom, preko Arkanove avanture s Obilićem, kada se prvenstvo države osvajalo zbog neobičnog autoriteta vlasnika, a ne toliko zbog talenta izvođača fudbalskih radova. Pikanje lopte, umesto vrsnih fudbalera, stvaralo je armiju „Uroša“, klinaca spremnih da bližnjeg svog sprže bakljom ili opreme za traumatologiju, mafija je u tom sportu prala novce, a evroskeptici pravili molebane za ulazak u Evropu. Fudbal je zato u Srbiji više vid nacionalne šizofrenije nego nešto što služi kao razonoda za vikend.

Lepo je to jednom objasnio Jordan Ivanović, sportski komentator: „Što bi rekao naš narod – déja vu“. Ili je to bolje svojevremeno opisao pokojni Ivo Tomić iz Radio Zagreba: „Fudbal nam je kao ‘Dinastija’, ništa ne valja, a svi ga gledamo.“ Tek, fudbal u Srbiji nije najvažnija sporedna stvar na svetu, to je najvažnija glavna stvar na svetu, što dokazuje podatak da nam od svih neuspeha najteže padaju nogometni, i da smo jednu disciplinu s jednostavnim pravilima uvek bili spremni dodatno da iskomplikujemo i damo joj neophodnu dozu dramatike. Tako su nam dve reprezentacije prethodnih godina vodili „vojvoda Živojin Mišić“, pa odmah zatim „mali Napoleon“, pošto smo pripreme u Kovilovu vazda doživljavali kao uvod u ratna dejstva srednjeg intenziteta. Taman kad smo mislili da će sledeću reprezentaciju preuzeti još neki poznati vojskovođa, recimo Ratko Mladić, pojavio se Radomir Antić, i nama je nekako bolje krenulo. Mada se opet nismo proslavili.

Frustracija bi trajala do sledećeg Mundijala da Partizan nije doneo dobre vesti iz Brisela. Makar do zime, negde krajem decembra, uživaćemo u čarima (fudbalske) Evropske unije. „Grobari“ će pričati da komšijska Marakana služi kao parking za posetioce utakmica Lige šampiona, „delije“ će se sećati Barija, Tokija i Alberta Ajnštajna, uglavnom, verovaćemo da nije bitno što je neko, četnik, partizan, zvezdaš, partizanovac, evroskeptik ili evropejac… Važno je da smo u Evropi, crno na belo.