Dobro veče, ovde Kristijan

Ma koliko zvučalo da je ovo izjava Gorana Kneževića, gradonačelnika Zrenjanina na službenom putu, u pitanju je nešto sasvim drugo – izjava Kristijana Golubovića, gradonačelnika… Hm… Čoveka koji je po zanimanju „jedini preživeli iz filma Vidimo se u čitulji“. Kada je jedan kolega svojevremeno pravio intervju s ovim „nekrunisanim kraljem beogradskog asfalta“ (prestižna titula nastala devedesetih uredničkim intervencijama u nadnaslovu ispovesti raznoraznog polusveta), Kristijanovo lice ozarilo se tri puta: kad se štene pit bul terijera igralo njegovom patikom pa zaglavilo zub za pertlu, kad je na telefonu prisutnog fotoreportera zasvirala melodija „Thunderstruck“ od AC/DC i kad su mu kurtoazno rekli da njegovi zatvorski crteži asociraju na Pabla Pikasa. Momak koji je početkom devedesetih upao u beogradsku diskoteku „Mažestik“, pucao kratežom u plafon, i onda se preko razglasa predstavio hiljadama ljudi koji su skamenjeni ležali na podu rečima: „Dobro veče, ovde Kristijan“, prešao je dvadesetegodišnju karijeru satkanu od druženja s Legijom, Arkanom i ostalim umetnicima Pikasovog kalibra, te zatvorskih godina po Srbiji i Grčkoj tokom kojih je njegova revolucionarna aktivnost bila intenzivnija od one Moše Pijade za vreme bivstvovanja u Lepoglavi. Raskrstivši s robijama, Kristijan, primerak vrste koja je doživela sudbinu pande, danas je atrakcija Srbije – učestvuje na altimejt fajt mečevima pod geslom „Stop kriminalu“, snima skrivene kamere i sitkome na Pinku. Čak su mu i Hrvati ovih dana zabranili ulazak na njihovi teritoriju gde je u Splitu trebalo da se bije u ringu sa tipom prezimena Sarkozi. Prvi se pobunio Željko Kerum, splitski gradonačelnik, primerak vrste obilato rasprostranjene na prostorima bivše SFRJ, poznatije pod imenom tajkun. Ta vrsta sasvim se razlikuje od Kristijanove, izumrle – ne nose na sebi kilograme zlata, niti kao Kristijan, svoj „fejsbuk“ profil i official web site (www.kristijangolubovic) otvaraju fotografijama s dvocevkom i „utokom“ u „masovnim sklekovima“ nabildovanim i „išaranim“ rukama. Oni se obično predstavljaju kao ugledni biznismeni, ne pada im napamet da izjave: „Ja nisam kriminalac. Barem ne više“. Što je Kristijanova prednost – on je svoje odrobijao, „istoriju bolesti“ iskreno priznao, i danas u takvom okruženju deluje kao frik, kao Džoni Vinter koji je odnekud zabasao u Srbiju. Pa pošten svet setno uzdahne kad ga vidi: „E da nam je više onakvih kriminalaca, a ne ovakvih“.

Kriminal je tako počeo da menja svoj oblik – devedesetih su kriminalci iz osamdesetih pričali da su oni bili gospoda, zakazivali fer tuče i „humano“ ubijali bez da usputno smrtno rane i kelnera, harmonikaša i basadžiju lokalnog orkestra na inkriminisanom mestu. „Nismo mi bili ko ovi, mi smo bili fer i pošteni kriminalci“- opisivali su prirodu posla, gadeći se tadašnjih „kolega“ sa „eleze“ trenerkama uvučenim u „dizel“ traperice pritegnute kaišem. Dotični Kristijan je i sam dao tumačenje te kolektivne kulturološke halucinacije: „Beogradom šetaju neki ošišani skoro do glave, to je neka kultura sačuvaj bože…“

Dvehiljaditih, kada je kineskim planinama slobodno šetalo još samo hiljadu panda, Beogradom je šetala šaka jada eufemističnih „sačuvaj bože žestokih momaka“, a pojavila se loza novih. Neprepoznatljivih. Javila se slična dilema koju je imao Ilija Čvorović u pogledu inspektora: „Još ne bi čovek ni reko da je on inspektor , onako uredan. Lepo odeven, znaš. One iz mog vremena, mogla si da prepoznaš sa pet kilometara. To im je bila taktika. Da ga se plašiš! Čim ga vidiš – znaš ko je. A ovi opet idu u drugu krajnost. Čim ga vidiš – ne znaš ko je!“

Ti za koje saznaš ko su tek kad ih prikažu na televiziji posle kadrova prigodnog kulturno-umetničko-taktičkog programa žandarmerije, obično, nikad ne priznaju da su to što jesu. Uvek tu biva nekakva politička gungula tipa – namestili su mi milionsku pljačku jer sam se suprotstavio usvajanju Statuta Vojvodine, globalnom zagrevanju i uništavanju kiselih šuma. Majke mi. Niko od njih nema taj šlif da posle bušenja plafona mecima iz krateža, preko razglasa pozdravi prisutne i osobno se predstavi. Zato, valjda, Srbija setno uzdiše: „E, gde su ona stara dobra nevremena“.