Draža BIAilović

Sutradan mediji objave: „Draža sahranjen u Lisičijem potoku“. I to je glavna srpska ekskluziva iz prve decenije 21. veka, kada svet sumira uspehe iz prethodnog, na primer, odlazak na Mesec, dok se u ovom podneblju mahom bave stvarima karakterističnim za let na Mars. S kojeg se u većini slučajeva pada pravo u Srbiju. Zato se pričinjava da onih koji su bili na Marsu, ili odaju takav utisak, ovde ima na pretek.

Sva sreća pa Nil Armstrong nije zakoračio na Mesec 40 godina kasnije, recimo ovih dana, kada srpske vlasti pokušavaju da utvrde misteriju od šezdesetak i kusur godina ranije – gde je sahranjen Draža Mihailović. Već vidimo Nila kako usporenim lelujavim hodom vadi ašov iz kapsule, pljucne u šake, zabada crnu zastavu s lobanjom i parolom „Sloboda ili smrt“ u Mesečevu površinu i bestežinski kopa, kopa, kopa… Kada mu iz svojeručno iskopanog kratera počinje viriti samo kaciga jednodelnog skafandera sa zasukanim rukavima, Nil se okreće prema kameri, acetoncem ostavlja autogram na staklu objektiva, i izgovara rečenicu koja ulazi u svetsku historiju: „Nije ovde“.

– Znači, ipak, Mars… – uzdahnuće članovi državne komisije za iskop Draže Mihailovića, nezavisnog regulatornog tela na ivici nervnog sloma, kolektivno svesni da istina, posle svega, eventualno može pasti s Marsa. Nije ni čudo. Pošto su za tri meseca prekopali sve arhive i nisu našli ništa sem kamenja s Meseca, koje je Nil poklonio Draži, pardon Titu, trenutno saslušavaju žive svedoke, dok će u trećoj fazi, moguće, preći na spiritualističke seanse s mrtvim svedocima i svećom nasred stola. Razgovor sa živim, očigledno, ima specifičnu „težinu“ – skinuta im je obaveza čuvanja državne tajne, ali je većini, izgleda, u kvaru slušni aparat, te je 17. jula jedan član komisije obznanio otkriće da je Draža sahranjen ili u Lisičjem potoku ili na Adi Ciganliji. Dok se pre formiranja komisije sumnjalo da je Draža sahranjen na sasvim drugim lokacijama – ili u Lisičjem potoku ili na Adi Ciganliji. Od početka godine, doduše, činilo se, prateći svedočenja bezbrojnih očevidaca u štampi, da je u tmini između 17. i 18. jula 1946. godine Draža Mihailović streljan barem tisuću puta, zato što su svi partizani želeli da i oni opale jedan metak. A svaki partizan je sa sobom vodio bar dva svedoka. Taman kad bi ga streljali jedni, dolazili su drugi, posle drugih treći, posle trećih četvrti, nesrećni Draža Mihailović je vremenom sam ustajao, elegantno otresao prašinu i čekao da ga streljaju oni sledeći… Ko zna koliko bi to trajalo da se neko nije setio da postoje i ljudi koji su za to plaćeni – kaskaderi. Otad su partizani počeli da snimaju partizanske filmove, a Draža Mihailović je nestao. Ko da je u zemlju propao.

Međutim, kako to biva u Srbiji, Ozna je sve doznala. U kompilaciji agencijskih vesti povodom sletanja na Mesec, a sve se to događa baš u vreme godišnjice ubistva vođe četnika, nekima je, nekako, uspelo da objave i krajnje „marsovsku“ informaciju: „BIA položila vence na Dražin grob“.

Time je državna potraga obesmišljena u začetku, pošto, jelte, nema smisla tražiti nešto na šta BIA uredno polaže cvetne aranžmane s trobojnom trakom odgovarajuće tekstualne sadržine: „Besmrtnom đeneralu od kolektiva Bezbednosno-informativne agencije“. Ili, šta je već tu moglo da piše, a da bude prigodno. BIA, inače, uredno polaže vence i na locirana grobna mesta glavnoosumnjičenih lica za ubistvo Mihailovića, na primer Slobodana Penezića Krcuna, uglavnom na Dan bezbednosti, držeći se uredno pretpostavke nevinosti, principa koji u Srbiji ima da primenjuju samo javna glasila, dok tajne službe mogu same da procene koga će rehabilitovati i koga će oplakati u formi dvočlane delegacije.

Ispostavilo se, pak, kako je saopšteno iz BIA, da je njihova delegacija od dva člana položila venac na spomenik Draži BIAiloviću na Ravnoj gori, četničkom svetilištu koje je Radmilo Bogdanović početkom devedesetih držao pod policijsko-helikopterskom opsadom zbog najezde statista iz filmova Veljka Bulajića, i njihovih stilista. Baš taj Radmilo ovih dana bio je na prijemu za sve žive ministre policije u Vladi Srbije. Tu, inače, nije pao s Marsa, već je došao s pozivnicom. Od tog momenta se niko više ne pita gde je Draža. Svi pitaju: „Gde li ovog iskopaše?“ A to će, po svemu sudeći, biti glavno pitanje u godini sveopšteg pomirenja.