Evo šta se dogodi kad vam bankomat proguta karticu

Srpski penzioneri prave redove tik pored bankomata u pravcu šalterske službenice, jer bankomat nikada ne sme da vas pogleda u oči, kao ona, zato što je šalterska službenica živi primer Koštunice: „Ko uvek sme da vas pogleda u oči? Šalterska službenica, naravno.“

Strah od bankomata razbio sam negde u svojoj 40. godini, a fobiju od bankomata stekao sam pre tri nedelje u svojoj 51. godini sasvim slučajno, ne svojom voljom, već voljom meni do tada simpatičnog komšije, bankomata u Ulici DŽordža Vašingtona, ugrađenog u izlog pekare.

Da sam recimo karticu bacio u živi vulkan Kumbre Vijeha na Kanarskim ostrvima, za tri dana bi se iz službe gradonačelnika Santa Kruz de la Palma javili da mi vrate karticu. Malo nagorelu, ali moju.

Da sam je bacio na dno južnog Atlantika, tik pored Titanika, verujem da bi se za četiri dana javio Okeanografski institut iz Masačusetsa, da mi vrati karticu. Malo ovlaženu, ali moju.

Da sam karticu ubacio u čeljusti plavog kita, za tri dana bi se javili iz Međunarodne komisije za kitove, da mi vrate karticu. Malo sažvakanu, ali moju.

Međutim, karticu sam ubacio u bankomat banke Eurobank-Direktna i tu je počeo moj mali bankarski pakao. Oni naime tri nedelje uopšte ne daju signale da će mi ikada vratiti karticu, ne bih pravio pitanje ni da je malo nagorela, malo sažvakana, malo ovlažena, samo da mi je vrate ili bar da jave kako je moja kartica, šta radi, šta sanja i šta joj se dešava.

Odmah sa mesta zločina, inkriminisane večeri gutanja moje kartice, zvao sam Eurobank-Direktnu, tamo se posle odokativno šest minuta čekanja, javio ženski glas, a onda mi je ženski glas objasnio da zovem moju banku, i njima prijavim nestanak kartice u njihovom Eurobank-Direktnom bankomatu.

Pa će onda ovi moji da zovu njih da im to prijave, pa će onda ovi njihovi da zovu moju banku kad izvade karticu, pa će onda ovi moji da mi jave gde da preuzmem karticu u njihovoj ekspozituri, a posle ću moći da odblokiram karticu u mojoj ekspozituri…

Jako jednostavna procedura.

Zovem ove moje, oni ljubazni, javljaju se odmah – dakle, živela Poštanska štedionica – kažu, hitno sutra ujutru, jer je bilo veče, šalju zahtev ovima iz Eurobank-Direktne, pa će onda oni da im jave gde da je preuzmem.

Sedam dana kasnije, ovi iz moje banke, kažu da su pisali ovima, ali ovi iz Eurobank-Direktne kažu da još nisu praznili taj bankomat.

Prolazim danima pored bankomata, on gleda mene, ja gledam njega, ja psujem, on ćuti i žvaće.

Dve nedelje kasnije, ovi moji već počinju da se krste, jer, kažu, ni sami ne znaju šta rade ovi iz Euorobank-Direktne.

Tri nedelje kasnije ovi ljubazni iz moje banke pominju da su pisali, slali, dopisivali se sa ovima iz Eurobank-Direktne, ali od njih nema povratne informacije.

– Tu jedino motka pomaže – dobijam konačno pravi bankarski savet iz moje banke, pa zovem lično call centar Eurobank-Direktne, naoružan impresivnim repertoarom ličnih uvreda na račun borda direktora, kletvi na račun bankomata i Upravnog odbora, čekam prema subjektivnom osećaju oko osam minuta da se javi dežurna operatorka, onda se ona i javi, i nakon pitanja: „Šta je potrebno da uradim da mi posle tri nedelje vrate moju karticu?“, dobijam konačno, opet nakon tri minuta čekanja, radosnu vest – moja kartica je izvučena iz bankomata, dakle, živa je, zdrava, dobro se oseća, komunicira sa okolinom…

Jedino ne znaju – još mi kaže operatorka – gde se tačno nalazi, ona misli da je negde na Paliluli, a valjda su prostranstva Palilule tolika da će specijalni tim za pronalaženje kartica spasenih iz bankomata Eurobank-Direktne ovih dana utvrditi tačnu lokaciju…

Pa će oni da zovu mene. Da ne brinem.

Blog uživo o spasavanju moje kartice možete pratiti na portalu danas.rs već od sledećeg četvrtka kada će ova mala drama, valjda, imati svoj nastavak…

A znajući ove iz Eurobank-Direktne, dočekaćemo bogu hvala i izbore.