Firerov bukvar

U tu svrhu doneli smo pregršt dokaznog štiva, mahom „kolumnističkog“, garniranog uratcima i srpskih i hrvatskih novinara, namerni da dokažemo kako je kolumna forma prepuna stilskih figura, nekonvencionalnog rečnika, nedokazivih vrednosnih sudova i parodiranja kakvo ne mora odgovarati stvarnim činjenicama.

„Odvjetnik“ dotične S.R.C., osoba nalik sveže skalpiranom Dartanjanu, skočio je i rutinski uložio prigovor: „Zahtevam da se sve to prevede na srpski!“

„Šta da se prevede“ – pitao je advokat, moj. „Pa te hrvatske kolumne. Da se prevedu na srpski“- rekao je advokat, njen. Onda je sudija prihvatila njihov predlog, ali odbila naš dokazni materijal i hladnokrvno donela presudu zbog koje zažalite što se na vreme niste preorijentisali sa pisanja kolumni na pljačkanje banaka. Bar da vidite neki ćar. A mi smo ostali uskraćeni za tumačenje – kako se na srpskom kaže „bledoliki sere ko bizon“, što je bio deo podnaslova kolumne hrvatskog kolege Denisa Kuljiša iz dokaznog materijala.

U Novom Sadu se ovih dana desio pomalo sličan sudski „šprehfirer“, nešto nalik „šprehfeleru“ – neki Goran Davidović Firer, ugledni uzgajivač kukuruza iz Bačke, koga su često zaticali u pozi „kukuruz je narastao ovoooliko“, s desnom rukom uzdignutom do vrha virtuelne stabljike, pokatkad i više, bio je tuženi u procesu koji protiv njega vodi novosadski novinar Gruhonjić Dinko. E sad, pošto je sud dobio jasan dokazni materijal da je onaj paor s rekordnim prinosima kukuruza dvometraša kriv za klevetu dotičnog Gruhonjića, pravna država Srbija ipak je našla „rupu u zakonu“ da onog Firera bar nakratko oslobodi krivice. Gruhonjić je, naime, podneske sudu podnosio na latinici, dok onaj Firer ume da čita samo na službenom pismu njemu omiljenog Trećeg rajha – ćirilici. Gruhonjiću je ostalo da nabavi konvertor latinice u ćirilicu, programčić dostupan za „daunloudovanje“ na Internetu za tri sekunde i 12 stotinki i da na sledećem ročištu pita sudiju: „Onaj je bio dobar. Vic. Je l’ znate još neki?“ A ne bi bilo zgoreg ni da, kada ga sudija pri deklamovanju generalija pita „šta ste po zanimanju“, krene u kontranapad: „A šta ste vi, sudija… Mislim, po zanimanju?“ Ajd u sto maraka, rekao bi onaj Viljuška, da će sudija osuditi Gruhonjića za nepoštovanje suda, dok će Firera pohvaliti za doprinos novim agrotehničkim merama u uzgoju jednogodišnjih biljaka iz porodice Poaceae, zvanih kukuruz.

Taj Firer, čiji je jedan duhovni otac uspešno izvršio samoubistvo pre šezdesetak godina, a drugi tatica vodi samo sebi jasnu bitku protivu „rimokatoličke inkvizicije“ u haškim sudijskim togama, nije primer uspešnog traženja bušotina u srpskom ustavu i zakonima, već više paradigma pravdoljubivosti ovdašnjeg pravosuđa i istančanog smisla za blesavo tumačenje ustavnih prava svake groteskne pojave koja zabasa u sudnicu.

Stari Grci su mislili da su Egipćani koristili hijeroglife u obredne svrhe, pa ih nisu ni tumačili. U Srbiji je slična stvar s latinicom – iako se ovde većina listova, knjiga, reklama, tastatura, titlova i sličnih stvari „štampa“ latinicom, upotreba ovog pisma kod raznoraznih predoziranih „nadri-Srba“ dovodi u sumnju da se bavite kakvim nedozvoljenim, skoro obrednim rabotama. „Latinicom pišeš, aaaa“- pogledaće vas podozrivo kao da ste svoj paraf udarili palcem, nosem ili Morzeovom azbukom.

Palac, službeno pismo Miloša Obrenovića, možda bi vam bio i olakšavajuća okolnost da dokažete da ste „naš“, ali paraf latinicom kod ovih nosača majice s gučanskih tezgi sa natpisom „Ćirilica, bre“, izaziva podozrivost, skoro ko da se ne prezivate na „ić“. Osnovana su čak i udruženja „ćiriličara“, čiji članovi nastupaju s prozelitizmom karakterističnim za Jehovine svedoke kad na kućnom pragu žele da vam uvale neku svoju dogmu i primerak „Kule stražara“, gratis.

Firer spade u tu grupu – njemu se ćirilica ne sviđa zbog pragmatičnih razloga, recimo, zato što se pojedina slova pišu jednim znakom, a ne ko u latinici s dva, pa ide brže, već mu svaka druga skupina znakova, osobito latinica, miriše na zaveru protiv Slovena, Srba i pravoslavlja. Latinica je, smatra on, dabome – „hrvatsko pismo“. Osim kad čita „Majn kamf“ u originalu. Još kad naiđe na autentičnog srpskog „delioca pravde“, kome je često bliži k srcu nekakav estradno-kvazipatriotski glib nego „bedno piskaralo“, latiničar, prosečnom srpskom novinaru novi Zakon o informisanju i ne izgleda tako loše, ko „maratoncu“ Aksentiju sveže ispečena voletina iz krematorijuma. Bar se sve završi za nekoliko dana, a ne traje dve do četiri godine. Jedino nikako da utvrdimo kako se na srpski prevodi ona poučna rečenica iz kolumne hrvatskog kolege.