Guglanje

Od najbližih saradnika na pisanju programa nove Vlade asistira mu jedino stari dobri Google, glavni kadrovik & ideolog SNS. Lepo kaže srpski narod: „Što nema u vugla, ima u gugla“. Od Kancelarije za brze odgovore, glavnog izbornog obećanja iz maja 2012, odustalo se već u junu 2012, kada je šarmantna sekretarica SNS u trenucima dokolice sasvim slučajno otkrila Gugl, tražeći po internetu recept za gulaš. Od tada u SNS Vlada uverenje da je Gugl programirao upravo ON, kao adekvatnu zamenu za Kancelariju za brze odgovore.

Jedina stvarčica brža od Gugla, shvatio je ON u međuvremenu, jeste Neša Stefanović. Jedanput je merio: u isto vreme ukucao je pitanje na Guglu i pozvao Nešu da se smesta nacrta u njegovom kabinetu. Rezultat je bio zapanjujući: Šone, u tom momentu udaljen 32 kilometra, stigao je 30 sekundi pre nego je Gugl izbacio odgovor. Od tada ga zove Šone Gugl.

Da nije Gugla, naš junak nikada ne bi otkrio Lazu Krstića (ukucavanjem pojma:“Jehovini svedoci“), na Guglu je saznao za Savet Evrope (ukucuvanjem: „bračni saveti“), za Brisel (ukucavanjem: „bris iz nosa“), za reforme (ukucavanjem: „najlepše torte“), za UAE (ukucavanjem: „auuuu“), za Guzenbauera („Ko je Ivan Bauer?“), preko Gugla su proverene reference Ivana Tasovca („Izaberite frizuru za najluđu noć“), jedino Sašu Radulovića nije našao preko Gugla, nego ga je, po sopstvenom priznanju, slučajno sreo u Utisku nedelje. Već tokom prvih reklama otkrio je da je Saša pravi čovek za ministra privrede. Pa otad u toj emisiji gostuje isključivo sam. Preventivno.

– Genijalna stvar. Daje odgovore, a ne postavlja pitanja i potpitanja. Slatki mali tuta-muta – otkrio je naš junak skrivene čarolije Gugla.

A možda od tog pisanija programa nove Vlade, ako ga ponese ruka, ispadne i neki roman. Bolji od „Ane Karenjine“. Jedino što glavna junakinja na kraju neće imati pod šta da se baci. Pošto će železnička stanica biti izmeštena u slobodarski Prokop, a lud je onaj koji misli da će jedna Ana Karenjina ići po Beogradu i raspitivati se gde je Prokop. Tamo gde su bili vozovi moći će da skoči jedino sa kule visoke 180 metara. Što bi promenilo tokove svetske književnosti.

– Ja sam Ana Karenjina. Hoću da se ubijem! Gde je Prokop?

– Nemoj, sejo, leba ti, baš sad da se samoubivaš, će budu reforme, će nam svane – kazaće joj slučajni prolaznik, a svaki slučajni prolaznik je hodajuća Kancelarija za brze odgovore.

Kako god obrneš, sleduje nam mnogo interesantna situacija. Poput one narodne: „Mi za kralja, kralj za Tita, šta će biti – bog te pita“.

Jedini je problem što je biračko telo pre te pesme pevalo:“Kralju Petre, demokrato, mi volimo tebe zato“. A na kraju su pevali: „Mi hoćemo kralja Peru da vešamo o banderu…“ Biračko telo je, naime, komplikovanije od Gugla.