Ivica Dačić, kip Slob(od)e

Kip Slob(od)e je spomenik u Vašingtonu poznat i pod nazivom „Slob(od)a osvaja svet“. Srbija ga je poklonila Americi krajem januara 2010. godine kao čin prijateljstva, i ova gromada, nekada teška najmanje 205 tona, odsela je u luksuznom hotelu Vilard Intekontinental, gde je uplatila ekskluzivni aranžman – noćenje s (molitvenim) doručkom.

Srpska politika tako je zaokružila svoj kulinarski krug – sve je počelo na badnjoj večeri u Novoj Pazovi 1990, a završilo se na molitvenom doručku u Vašingtonu 2010. godine. Razlika je što je pre dve decenije u Pazovi uz prebranac i punjene suve paprike Vuk Drašković krenuo u krstaški rat protivu Slobodana Miloševića od koga je kasnije, prostom deobom, nastao Ivica Dačić, a završava se, sasvim (ne)očekivano, spajanjem stolova na grandioznom vašingtonskom fruštukovanju, gde će Vuk diskretno, kao iskusni februarski položajnik, koji već ima familijarni odnos s kelnerima u Hiltonu, objašnjavati Ivici – čemu služe dve viljuške, dve kašike, tri čaše i jedna vazna sa cvećem. I ma koliko se čini da je na kraju pobedio Ivica, ili pak Vuk, kao u vicu „bili Srbin, Perica i Amerikanac“, trijumfovala je namera domaćine da za istim astalom spajaju ljude različite vere „za bolji svet kome svi težimo“, što bi rekao mister Obama. Ili je to u nastupu nadahnuća rekao mister Dačić, krišom stavljajući vinsku kartu u sako. Za uspomenu i dokaz.

U programu sa osnivačkog kongresa SPS-a pre dvadeset godina pisalo je vizionarski: „Zemlja koja ne zna kud ide, ne zna ni gde će stići“. Tada je Ivica bio neprimetni lik, štreber iz Žitorađe sa Fakulteta političkih nauka, koji je postao primetan tek kad je vojvoda Šešelj, u nastupu verbalne kreativnosti, primetio njega i Gorana Perčevića u skupštinskim klupama i pitao predsedavajućeg: „Ko su vam ova dvojica? Stanlio i Olio?“

Kasnije je imao karijeru koja se završila kao kada bi Džejmi Šej, legendarni lapsus glasnogovornik NATO pakta, bio izabran za generalnog sekretara alijanse – bez obzira što je branio neodbranjivo na konferencijama za štampu SPS, pa je jednu u nedostatku dokaza završio sa „hvala vam što nemate više pitanja“, Ivica je neumorno krčio put ka Vašingtonu. I Slobu su u početku teoretičari zavere smatrali za američkog čoveka, pa je s tim oreolom skončao kao nosilac liste nepoželjnih lica i firmi u SAD, dok je Ivica počeo na toj listi, da bi završio na spisku zvanica. Da li zbog zasluge za zaplenu onog silnog kokaina, ili zbog uverenosti nekog ondašnjeg kongresmena da Srbija više nije država koja politiku vodi nozdrvom iznad crte.

Na Četvrtom kongresu SPS, kada su svi znali da je već gotovo, Slobu je dočekao na vratima „Sava centra“, sa ko na svadbu dovučenim kamermanom RTS, patosiranom dobrodošlicom: „Srbija je mala zemlja sa velikim predsednikom“. Na kraju je od sedam, osam miliona Srba koji su željno iščekivali Miloševićev pad smatrajući da je Srbija velika zemlja sa malim predsednikom, on najviše profitirao njegovim nestankom.

Odavno su primetili da je pljunuti Sloba. To mogu da potvrde svi dobronamerni koji su pljuvali i jednog i drugog. Desnu ruku je držao istureno-okačenu na prednji deo govornice, bradu poluukoso. Mada je vremenom gestikulaciju i neverbalnu komunikaciju lagano menjao. Možda je Ivica zato i bio izopšten iz tragikomičnog ceremonijala Slobinog ukopa. Kopao je Vučela, a on, da ne isprlja ruke, bacao je poslednji grumen u rukavicama, jer je u međuvremenu shvatio da ne valja prljati ruke. Nego ih treba prati. A Vučela je tih dana počeo da veruje u narodnu izreku: Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada, jer je već na sledećem SPS kongresu Dačić umesti njega izabran za lidera reformisanih socijalista, iako ga Amerikanci ovih dana predstavljaju kao „lidera reformisanih komunista“. Njemu je svejedno, pošto kao diplomirani politikolog sa prosečnom ocenom 10 zna da će ga već za koju godinu predstavljati kao lidera reformisane Srbije.

Najduže je ostao u kući Velikog brata. Imao je sreću. Niko nije znao šta da ukuca. Da izbacite Dačića unesite šifru kofera. Taj kod, izgleda, zna samo on.