Kese za povraćanje sa Vučićevim likom

Počnem dakle da recitujem:

Šta se b’jeli u gori zelenoj?

Jal’ je snijeg, jal’ su labudovi?

Pa onda priđem malo bliže labudovima i zaključim isto što i narodni pesnik:

Nit je snijeg nit su labudovi,

Već je šator age Hasan-age…

Mada u pitanju i nije bio šator age Hasan-age, već šator sa likom Aleksandra Vučića, te bi narodni pesnik da danas piše pesme verovatno malo promenio naziv Hasan age u skladu sa situacijom.

Dobro bi zvučalo:

Šta se b’jeli u gori zelenoj?

Jal’ je snijeg, jal’ su labudovi?

Nit je snijeg nit su labudovi,

Već je šator Lage Hasan-lage…

Ko što rekoh, labudovi nisu baš ličili na labudove, neki su imali bele jakne sa logom SNS i logom AV, logom Lage Hasan-Lage, neki plave jakne, uglavnom, delovali su baš usamljeno na Zelenom vencu, gori ne baš toliko zelenoj, gde sneg i kad padne pretvori se u crno.

Istog dana, u subotu, na ulazu u Bajlonijevu pijacu nadžogerio se štand „Srbija ne sme da stane“, a na štand „Srbija ne sme da stane“ nadžogerili se i aktivisti Srpske napredne stranke sa SNS kesama i SNS prigodnim budžetskim poklončićima za slučajne prolaznike.

Stali dakle oni za štand „Srbija ne sme da stane“ i stojeći, takoreći stoički, podnose popreke poglede, poneko dobacivanje, stoje postojano kano klisurine, dok ne prođe jedan i dobaci im: „Jeste vi iz Male Krsne?“

Labudovi za štandom se nasmejali, kiselo.

Onda jedan drugi prođe i kaže: „Jel su te AV kese za povraćanje?“

Labudovi za štandom se nasmejali, opet kiselo.

Teško je biti naprednjak na Bajlonijevoj pijaci i na Zelenom vencu, krajevima Beograda gde je opozicija još od rahmetli Slobe bolje prolazila od vlasti jerbo je lokalni živalj tako nekako čudan – čim vidi štand ili šator kakvog autokrate, vadi pajser koji nosi ispod jakne.

Ali ni onim ljudima za štandovima nije lako, obećali im ko zna šta, možda čak i dva soma dinara, da pored svih TV kanala, tabloida, bilborda i svega u šta mora da se gleda po ceo dan, još povrh svega toga reklamiraju svog omiljenog udAV-a po beogradskim pijacama i beogradskim ulicama, gde narod ne bi da gleda udaAV-a, nego im je udAV došao dovde, pa odmah kad vide štand ili šator sa labudovima vade pajser koji nose ispod jakne.

Dobro, nije baš pajser, to je stilska figura – narod je miroljubiv al mu padne mrak na oči u datom trenutku, ne zbog tih nesrećnih ljudi koji iz ubeđenja zvanog dva soma dinara džedže po štandovima i bijelim šatorima sa likom udAV-a, već što bi bar na pijacu da odu a da na pijaci ne vide lik nasmejanog udaAV-a koji ih inače vreba od jutra do mraka po svim raspoloživim mestima – jutarnjim programima, predjutarnjim programima, postjutarnjim dnevnicima, popodnevnim specijalnim obraćanjima, vremenskim prognozama, večernjim prenosima i naravno, u „Šarenici“ presečnoj na pola jerbo je udAV hteo nešto da kaže 24 put tog dana.

I onda se u utorak uveče pojavi Ana Brnabić pa optuži sve na ovom svetu – od N1, Danasa, Nove, Jove Bakića, ProGlasa, pokojnog Toze, Tute Bugarina, preko Silvane do Nirvane – da je zbog njih i njihovog delovanja „mučki, s leđa napadnuta aktivistkinja SNS-a Slavica Vujačić, koja smatra da je to bilo zbog njenog ranca na kojem piše Aleksandar Vučić – SNS“.

Dok su drugu aktivistkinju SNS provocirali na Banovom brdu dok je sakupljala sigurne glasove pa su je, ako smo shvatili, sreli neki nesigurni glasovi.

I skupljačica sigurnih glasova se osetila nesigurno.

E sad, onaj koji je aktivistkinju Slavicu napao mučki s leđa, da se naslutiti, mučki s leđa je u stvari napao ranac na kojem piše Aleksandar Vučić

– SNS, zato što se ranci obično nose na leđima, pa kad napadneš ranac izgleda kao da si napao aktivistkinju Slavicu.
Ali ne treba ga pravdati – svako ima pravo da nosi koji god hoće ranac, pa i rance poznate robne marke „Aleksandar Vučić – SNS“. I svi ranci u Srbiji imaju ista ljudska i rančevska prava.

Međutim, to što je premijerka zbog mučkog napada na ranac s leđa i provociranja sakupljača sigurnih glasova od strane nesigurnih glasova, sazvala konferenciju za štampu i optužila sve – od medija do Silvane & Nirvane – zapravo je pogrešan pravac razmišljanja.

Iako je premijerkin pravac razmišljanja uvek baš takav – jednostavan, jasan i pogrešan.

Jasan krivac nalazio se na rancu, na onim štandovima i na onim bijelim šatorima – toliko je uspeo da sebe ogadi svekolikom građanstvu – da ljudi počinju da se obračunavaju sa rančevima, štandovima i šatorima sa njegovim imenom i likom, usputno i sa tim nesrećnim aktivistima koje je izveo na ulice da ga reklamiraju čak i tamo gde ne mogu očima da ga vide.

On sam ne sme ni da maskiran prošeta po Beogradu pa potura sirote ljude kojima je obećao ko zna kakvu bednu crkavicu da iritiraju svet koji više očima ne može da ga vidi po televizijama, pa ga ni ne gledaju jer imaju daljinski, ali je sada počeo da se širi i po pijacama i ulicama.

Gde ne možeš da ga izbegneš i promeniš kanal.

Što lepo reče onaj sa Bajlonija: Jel’ su te AV kese za povraćanje?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.