Nikada precizno nije odgonetnuto mitsko pitanje: šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću? Međutim, ništa bolje rezultate u odgonetanju nema ni pitanje: šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema Vučiću?

– Kako šta? Pa reforme, Evropa i nova radna mesta! – reći će vam ljudsko biće zvano naprednjak.

Slični odgovori zabeleženi su i kod pitanja: „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću?“

– Kako šta? Pa reforme, Evropa i nova radna mesta! – reći će vam ljudsko biće zvano nenaprednjak.

Ljudsko biće zvano Čučković Miroslav postalo je pre neki dan ljudsko biće zvano naprednjak. On se već godinu dana nalazi u nezavidnoj situaciji – njegova matična stranka, takoreći preduzeće u restrukturiranju, G17, zbrisano je sa lica zemlje u katastrofalnim poplavama. Pardon, u katastrofalnim izborima.

Kao mlado stranačko siroče, ponajviše mlađino stranačko siroče, imao je krizu identiteta, osećao se skoro ko Tom Henks u onom filmu „Terminal“, kada kao državljanin nekakve Krakozije stiže na njujorški aerodrom gde mu kažu da njegova država više ne postoji, pasoš mu dakle ne važi, u Ameriku ne može, a ne može ni nazad, pa devet meseci ostaje da živi u terminalu vazdušne luke JFK.

Čučković Miroslav, srećom, nije morao da živi devet meseci u terminalu obrenovačke autobuske stanice, nego je bio predsednik opštine. I to veoma uspešan – za samo tri meseca tom simpatičnom gradiću da je šarm Venecije, i to kao nestranačka ličnost, tačnije čovek kome se stranka razbežala po sistemu kud koji mili moji.

Uzgred, on to nije ni primetio, jer većinu katastrofa poput raspada stranaka, izlivanja stranaka, raspada reka & izlivanja reka, uoči sa malecnim zakašnjenjem. Živeo je u iluziji sve dok u Obrenovac u elegantnom ronilačkom odelu nije počeo da svraća i onaj Marko Blagojević, portparol CESID-a, ljudsko biće koje je posle svakih izbora, već oko 21 sat, tačno znalo u koju stranku naredne četiri godine treba da se učlaniš, ako ti je život mio.

arko je vekovima bio jedna od najstručnijih osoba za pitanja tipa: „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema Vučiću?“ ili: „“Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema Tadiću?“

arko je, naposletku, po svemu sudeći, imao misiju da kao novopečeni direktor Kancelarije Vlade Srbije za pomoć i obnovu poplavljenih područja, pomogne obnovi i Čučković Miroslava, koji ga je jedared, u trenucima dokolice, pitao: „More Marko, kako će se mi kotiramo na narednim izborima?“

A Marko mu je, poput majora Gavrilovića, objasnio da je njegov ekspertski puk izbrisan iz brojnog stanja. I po onoj narodnoj – kud svi Turci tu i Marko Kraljević, Marko Blagojević, mali Mujo i mali Miroslav – rešio da i sam pođe ka tamo.

– Čučković ništa nije tražio – objasnio je na svečanoj konferenciji SNS Stefanović Nebojša, valjda da bi se stvorio dojam kako se u SNS upravo učlanio Kristijano Ronaldo dos Santos Aveiro, koji, eto, za taj istorijski transfer ne traži ni filera.

Nego je tu valjda zato što mu je simpatičan Bata Santos, poznatiji kao Bratislav Gašić dos Santos Aveiro, a najviše mu je simpatičan Vučić Aleksandar, koji za razliku od Dinkić Mlađana ne zna da svira gitaru, al' zna da svirucka. I da kosi. A kad neko zna da kosi, uvek mu je potreban neko ko će vodu da nosi.

– Čučković vodu da nosi!? Neeeeeeee!!! – viknuo je neko. Al' kasno.