Miki Palma ante portas

Za to vreme Miki, koga zbog efektnog pada zovu još i Miki Palma, bio je sve što bi prosečan Srbin s lakšim telesnim povredama poželeo – Gazda-Jezdin kum, Tijanićev porno producent, Slobin ispovednik, antena „Radikalskih talasa“, komentator utakmica Real Madrida kad je tamo fudbal pikao Peđa Mijatović (ko se ne seća prenosa: „loptu prima Sedorf, ide po levoj strani, dodaje je Majstoru, Majstor je vraća Sedorfu…), začetnik celovečernje televizijske monodrame s hemijskom olovkom i diplomirani kasapski pomoćnik za pečenje NATO pilota na ražnju. Zbog toga, Miki uopšte ne želi da se oporavi. Izgleda se samo pravi lud.

Njemu je palma postala sveto drvo. Po njoj je nazvao i televiziju, koju je deprimirani i depalmirani Savet RRA svojevremeno ugasio, a upravo ovih dana Miki Palma s hemijskom olovkom i kilogramima sudske dokumentacija obećava: „Kad god odem, ja se vratim“. To je agregatno stanje suprotno onom koje je namenio američkim pilotima: „Ako dođete, nećete se vratiti“. Zato se nemojte čuditi ako Savet RRA ovih dana proglasi epidemiju na celoj teritoriji republike i autonomnih pokrajina.

Jedino je njemu Sloba dao intervju posle 5. oktobra i priznao, zavaljen u beli kožni trosed, da je Marko rmbačio s gajbama. Jedino je njemu pošlo za rukom da se pobije s drvenasto flegmatičnim Tijanićem, i to u sudnici, prilikom čega je i bukvalno počelo urušavanje pravne države u Srbiji – uspeli su da polome dva reda sudskih stolica, četiri sudska zida, tri sudska krova, sofisticiranu pisaću mašinu zapisničarke, „umjetne vilice“ porotnika, a sudija je od šoka, garant, počeo da muca. Video je Godzilu u sudnicu. Komada dva. Miki je montažno dokazao da direktor javnog servisa poseduje skriveni talenat za sumo rvanje, podvodni hokej, bandži-džamping i filmove za odrasle. Zato postoje dve vrste Srba – jedni koji obožavaju Mikija do imbecilnosti i drugi koji ga obožavaju do kretenizma.

Tarabići su prorekli da će svi Srbi jedared stati pod jednu šljivu, a on je dokazao da će svi Srbi naposletku stati pod jednu palmu. Ostao je pre nekoliko godina sam pod palmom, namestio je sam kameru, doterao miksetu, izbalansirao svetlo, našminako sam sebe i obratio se Savetu RRA: „Ako dođete, ja se neću vratiti“. Kamera je gledala u njega, a on je gledao u kameru. Tri i po sata insajderskih podatka iz masonskih loža, Stejt departmenta, pakla, raja i Radiodifuzne agencije. A da nije trepnuo. Onda je na toj frekvenciji nestalo signala (valjda je to bio uslov za ulazak u NATO), a samim tim i šansi da čujete nešto naspram čega je svinjski grip benigna prehlada. Recimo: „Ja sam 13. januara čestitao sedam hiljada (i neku) srpsku godinu i 2006. pravoslavnu“, „Srbi računaju vreme od postanka sveta“, „Herodot je napisao da su Srbi najstariji narod na svetu“. „Miloš Obrenović je otkupio Srbiju jer je samo tako mogao da stvori državu zbog novog svetskog poretka… a inače je bio genije“, „Đinđić je bio anarhista i rasturio državu“ , „Hitler i Čerčil nisu dozvolili da Srbija, Grčka i Bosna stvore jednu državu“, „Glasam za Slobu, jer ja sam jedan normalan Srbin i, ako sam već bio u prilici da biram između predsednika CK, i pomoćnog osoblja CK, ja ću sigurno kvalitet izabrati, odnosno predsednika“, „Tužio sam RRA zbog zločinačkog udruživanja“…

Svi su mislili da su Mikija, čoveka koji je spojio nespojivo – hrišćanstvo i porniće, patrijarha Pavla i Trejsi Lords, astrologiju i pravoslavlje, Marka Miloševića i gajbe, NATO i ražnjeve, palmu i šljivu, Cecu i Karleušu, radikale i veselje, pojavu Srba i pojavu ameba, Slobu i saosećanje, odveli na mesto gde postoji suficit Napoleona i drugih istorijskih ličnosti, ali se on, kao redak primerak osnivača SPS-a koji nije postao ministar setio da mu ne treba resor. „Dajte mi frekvenciju, ja ću hemijskom olovkom pomeriti svet“- kao da je rekao ovih dana dok je najavljivao raspaljivanje svog ugašenog medijskog carstva, celodnevnog rijalitija čije je funkcionisanje bilo neprevaziđeni recept za funkcionisanje televizija u uslovima svetske ekonomske krize.

To drugi ne mogu da primene u praksi, jerbo im nedostaje samo jedan čovek i jedno osnovno sredstvo za rad. Idealno za državu gde su zabranjena okupljanja, a sve ostalo je dozvoljeno.

Miki je, dakle, ante portas – stavite maske dok sedate pred televizor, valjaće vam.