Na ivici Marfijevog zakona

Sreća u nesreći je, pak, kad vas naš poznati bokser napadne otvorenim pismom, a ne recimo otvorenim levim krošeom, i ta se može desiti samo Ivici Dačiću, koga je, pogađate, napao Nenad Borovčanin, bokserski šampion Evrope u kruzer kategoriji do 99,7 kilograma, ali Dačiću, kao i do sada, neće faliti dlaka s glave. I to ne zato što ima dobar rad nogu pa uspešno izbegava udarce protivnika.

Nego ima nešto drugo.

Ivica Dačić, naime, odavno važi za simpatičnog zamlatu koji upada u raznorazne nezgodne situacije sa „šugenzi-gugenzi“ likovima, iz kojih se uvek iskobelja na neverovatan način.

Nekako je uvek na ivici zakona. Naročito Marfijevog.

Otud prvi član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako, a drugi član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako Ivici Dačiću.

Jednostavnije rečeno: to što slučajno može da se desi Ivici Dačiću, nije se desilo ni Andreju Vučiću. Kome se takođe u životu sve dešava slučajno, pa treći član Marfijevog zakona glasi: Ako nešto ne može da pođe naopako čak ni Ivici Dačiću, poći će naopako Andreju Vučiću.

Dačić, naime, ima tajni adut: kad god ne zna šta da radi on počne da peva, a pevanje je odlična stvar za sticanje simpatija među lokalnim življem, pošto lokalni živalj uporno glasa za Dačića misleći da će ovaj kad tad ući u finale „Zvezda Granda“.

Onda on uđe u parlament, pa potom u vladu, ali već na sledećim izborima ubedi biračko telo da će opet da glasaju za finale „Zvezda Granda“ i tako u krug, dok „Miljacka“ ne postane oficijelna himna Republike Srbije, a Dačić oficijelni predsednik Republike Srbije. Taj spoj je veoma praktičan. Nema naime predsednika država koji umeju istovremeno da stoje mirno i pevaju himnu uzdignutih ruku.

S tim što će Dačić najnoviju situaciju u stranci verovatno razrešiti tako što će umesto „Miljacke“ Halida Bešlića, zapevati „Dijanu“ Šabana Šaulića.

I Dijana Vukomanović je, kako piše tabloidna štampa, pokazala određene bokserske kvalitete jerbo je isprebijala neku Dačićevu stranačku miljenicu, ali, pogađate, kao ni onaj bokser, nije isprebijala Dačića.

U Socijalističkoj partiji Srbije uvek počnu da se raspadaju negde oko 5. oktobra, ali se sastave već sedmog, zato što im je vreme poluraspada dva dana.

Šestog oktobra ne izlaze iz kuće za svaki slučaj, a već 7. oktobra su ko „zapeta puška“, spremni za nove radne pobede, pomirenja, manjinske vlade, većinske vlade i sve ostalo što izvode da bi u javnosti ostavili nezaboravan utisak tipičnog postpetooktobarskog SPS-a.

Koji je odavno mogao da promeni ime a zadrži skraćenicu. I da se recimo zovu Stranka Preživelih Stradalnika, Stranka Pokojnog Slobe, a najbolje bi im pristajalo ime – Srpska Pokojna Stranka, jer su za šesnaestak godina nebrojeno puta odlazili u večna lovišta. Iz kojih su se redovno vraćali.

Onaj ko se nebrojeno puta uspešno vrati iz večnih lovišta možda je vampir, ali je garantovano – Dačić