Nagrada za najboljeg teroristu

– Tata, tata! Kakva je to nagrada za najboljeg teroristu?

Poluistinita priča sa aerodroma „Nikola Tesla“ ide ovako: jedanaestogodišnji dečak koji boluje od autizma uznemirio se pre ulaska u avion.

– Ne brinite ništa! Nije agresivan. To je autizam! – smiruju roditelji dečaka ostale putnike.

– Hm! Autizam! To garantovano ima neke veze sa terorizmom! – nekoliko punoletnih putnika krišom odlazi da slučaj prijavi nadležnim organima, a kako i ne bi kada su još odavno mogli da pročitaju onaj čuveni bilbord Jedinice za specijalne operacije, takozvanih „crvenih beretki“: „Terorizam je bolest. Pozovite doktora“.

– Gospodo, imate slučaj! Na ulazu u avion je dete koje viče, plače, a njegovi roditelji ne kriju da je u pitanju autizam, verovatno neki oblik terorizma! A terorizam je bolest, ko što lepo reče gospodin Legija! Pozovite doktora! – pobunili su se punoletni putnici.

Aerodromski doktor takođe ima utisak da je autizam vrsta terorizma.

– Šta na primer, ako taj jedanaestogodišnjak usred leta prema Tivtu upadne u pilotsku kabinu i kidnapuje pilota, zajedno sa kopilotom? – pita doktor roditelje.

– Neće, verujte, nije agresivan… Već je leteo avionom… Samo se uplašio… – smiruju sad roditelji prestravljenog aerodromskog doktora.

– Sve ja to razumem, ali suviše je glasan! Viče! – nastavlja aerodromski doktor.

– Ne brinite, brzo će se smiriti! – kažu roditelji.

Čitajući priručnik o osobama koje ne smeju u avion, aerodromski doktor primećuje da je stvar daleko ozbiljnija nego što mu se činilo na prvi pogled.

– Evo, ovde lepo piše: u avion ne sme da uđe osoba koja glasno viče: „Alah uekber“! – kaže značajno aerodromski doktor.

– Ali, čoveče, naš sin ne viče: „Alah uekber!“ Otkud vam sad to, pobogu… – roditelji polako gube strpljenje.

– Otkud ja znam šta on tačno viče? Ništa ga ne razumem… U pravilniku „Er Srbije“ piše da je slobodna procena doktora da oceni da li neko viče „Alah uekber“ ili ne viče „Alah uekber“… – kaže aerodromski doktor i lupa pečat: „Ne može u avion. Sumnjiv!“

Napadno ljubazna službenica Er Srbije smiruje roditelje koji prete tužbom i viču.

– Možemo da nađemo rešenje… – pokušava napadno ljubazna službenica Er Srbije da nađe rešenje: „U priručniku piše da se u avion ne mogu unositi: kolonjska voda, supa, mleko, pasta za zube, makazice za nokte… Sve to možete odložiti u kutiji ispred ulaska u letelicu!“

– Ali, gospođo, u pitanju je dete! – roditelji viču sve glasnije.

– Pa šta! Ostavite ga kod nas, čuvaćemo ga dok se ne vratite sa letovanja! – kaže napadno ljubazna službenica Er Srbije.

– Vi niste normalni! – urlaju roditelji.

Nekoliko putnika leta za Tivat odlazi da slučaj prijavi nadležnim organima.

– Evo, sad i roditelji viču! – kažu aerodromskom doktoru, a on počne ponosno da mrmlja sebi u bradu: „Znao sam da su neki ludaci, teroristi“.

Lepo reče onaj pesnik: ko ovde ne poludi, taj nije normalan.