Naprednjačko rešavanje problema u devet faza

Čime se krug zatvara i kreće sve ispočetka na nekom drugom mestu i nekom drugom problemu, bez obzira što je prethodno rešavanje problema pokazalo da taj sistem ne funkcioniše nikako. Ali šta drugo reći na kraju nego: „Ma ko ga j…“ i krenuti u nove radne pobede.

Srpska napredna je taj Žanetićev genijalni sistem totalno usavršila, kao što je usavršila celu zemlju, te ga još i nadogradila, kao što je i nadogradila celu zemlju, pa se može primetiti da postoji najmanje još bar devet faza kako naprednjaci rešavaju probleme.

Prva faza je: „Sad ćete da vidite kako to rade majstori“ i u toj fazi se na gradilištu, podvrnutih rukava košulje, pojavljuju predsednik, premijer, Mali i eventualno Toma Mona, obavezno Drobnjak kao prateća plesna grupa, te Ana Brnabić kao stranački stend-ap komičar, te na nekoj ledini otvaraju radove na izgradnji najmodernijeg autoputa koji će spojiti selo Tolić kod Mionice sa selom Šarenik kod Ivanjice.

Onda ih pitaju saobraćajni inženjeri: „Izvin’te, a koji će nam moj autoput koji spaja Tolić i Šarenik?“

Tada ide druga faza: „Ma nemoj, ti znaš bolje od predsednika šta će nam autoput između Tolića i Šarenika, pa predsednik može na karti vezanih očiju da nađe svako selo u Srbiji, barata u glavi sa najmanje 12.456 toponima samo u Kolubarskom okrugu, lično crta puteve po atlasima za srednju školu, i on najbolje ume da proceni šta će nam sve to i kako ćemo sve to i zašto je to sve važno za dobrobit srpskog naroda i Srbije“.

Ali, kažu saobraćajni inženjeri, šta će nam taj autoput koji ne samo da je besmislen, nego i košta 250 miliona evra bez pristupnih saobraćajnica?

Tada sledi treća faza: „Je…. vas Đilas i Šolak i Ćuta, samo kočite ovu državu koja cveta, gradi se, leti u bolju budućnost i biće nam zemlja lepa i moderna kao Jovana Jeremić, gledajući je anfas. A biće šarmantna ko Jovana Jeremić, gledajući je iz profila“.

Onda arhitekte i građevinski inženjeri kažu – ali, da bi ovaj put od Tolića kod Mionice stigao do Šarenika kod Ivanjice, moramo da srušimo 546 kuća, tri brda, jednu planinu, posečemo 200 šuma, da isušimo četiri reke i prinesmo 12 Kineza i 18 meštana Tolića i Šarenika na oltar bogu putarstva“.

Dolazi četvrta faza: „Ma šta vas boli k…. što moramo da srušimo 546 kuća, tri brda, jednu planinu, posečemo 200 šuma, da isušimo četiri reke i prinesmo 12 Kineza i 18 meštana Tolića i Šarenika na oltar bogu putarstva, ko da ćete vi to da gradite a ne mi, ljudi stručni i iskusni koji su do sada bezbroj puta dokazali da mogu na opšte zadovoljstvo birača da sruše kol’ko ‘oćeš kuća, kol’ko ‘oćeš brda, kol’ko ‘oćeš planina, da posečemo kol’ko ‘oćeš šuma, koji smo dokazali da bez problema isušujemo reke i da smo usavršili prinošenje kolko ‘oćeš Kineza i meštana na na oltar bogu putarstva“.

Onda i novinari počnu da pitaju i da se raspituju, čemu sve to služi i zar nam je baš potreban taj autoput pored lista čekanja u zdravstvu, septičkih jama po predgrađima, rupa na ostalim putevima i bazena na saobraćajnicama kad padne kiša.

Tada dolazi peta faza: „Slušaj ti stručnjak sa N1, kao i ti stručnjak sa Nove, kao i ti stručnjak iz Danasa, kao i ti stručnjak iz Radara, kao i ti stručnjak iz Vremena, šta vas sve zajedno boli patka čemu sve to služi i zašto nam je to potrebno, kada su naši najveći stručnjaci, pre svega najveći stručnjak naših naroda i narodnosti, uradili studiju izvodljivosti, kao i studiju zavodljivosti, te dali zeleno svetlo da se počne sa izgradnjom. Ko da ćete vi to da gradite a ne mi, članovi Stručne napredne struke, skraćeno SNS“.

Put krene da se gradi i na otvaranju prve deonice za tri godine ispostavi se da je rok probijen za dve godine, da je u međuvremenu projekat dorađen pa će put ići zaobilaznim putem preko Ratkovca, Lipolista i Velike Drenove, čime će se Tolić sem sa Šarenikom spojiti i sa Gornjim Zablaćem kod Donjeg Zablaća. I svi se naravno pitaju – otkud promena projekta i kašnjenje radova?

Sledi šesta faza zvana: „Ma duvajte ga, bre, hejteri razvoja Srbije, samo sedite po kafićima i pišete tvitove, a mi moramo da naporno radimo i gradimo. I pozdravite onog stručnjaka Ćulibrka koji je rekao da neće biti gotova ni prva faza, a evo vidite, upravo krećemo u drugu fazu, zatim i u treću, na radost meštana kako Donjeg, tako i Gornjeg Zablaća“.
Posle sedam godina put je konačno završen, ali su u međuvremenu u projekat ušle dve kineske firme što nije bilo predviđeno na početku, međutim morale su, jer je većina domaćih radnika sa početka priče otišlo da čisti ribu na Aljasci, jerbo je lakša lova. Put se u međuvremenu srušio na 12 mesta, pa je neupotrebljiv. I svi se pitaju kako je to moguće.

Sledi sedma faza naprednjačkog rešavanja problema zvana: „Ma ko ga šiša što se srušio, taj put ionako ničemu ne služi, kao što smo mi od početka govorili, taj projekat je ionako isplanirala još Vlada Cvetković-Maček, pa onda Cvetkovićeva Vlada bez Mačeka, mi smo samo uradili ono što su oni potpisali sa investitorima! Nismo imali kud, naše krivice tu nema ni slovo K. A i boli nas K ako je ima“.

A što je izginulo 20 ljudi tokom urušavanja puta, šta ćemo s tim? – pita se naravno ona malecna kritička javnost Srbije.
Tada sledi osma faza rešavanja problema koja ide ovako: „Opozicija i tajkunski mediji lešinare nad nesrećom našeg naroda i ubiraju političke poene na pogibiji nevinih ljudi, iako ćemo mi saslušati sve Kineze koji su radili na autoputu, kao i one domaće radnike kada se vrate sa čišćenja ribe na Aljasci. I niko neće biti zaštićen“.

Pitaju onda radoznali: „A oće li možda neko u Vladi podneti ostavku za ovo neoposivo sranje koje se desilo?“

I tu sledi deveta faza naprednjačkog rešavanja problema, u toj fazi svi naprednjaci uzviknu: „Živela Srbija!“

I onda kreće sve ispočetka. Na nekom drugom gradilištu pojave se predsednik, premijer, Mali i eventualno Toma Mona, obavezno Drobnjak kao prateća plesna grupa, te Ana Brnabić kao stranački stend-ap komičar, svi podvrnutih rukava košulje i kažu: „Sad ćete da vidite kako to rade majstori!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.