Vidi, došo Vučić, reko sam ti ja da je lik, svaka mu čast – dobacio je jedan mladić dok je pogledom pratio Aleksandra Vučića, generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, koji je posetio Kačarevo prvog dana Slaninijade.
– Hoćete li i vi da učestvujete u igri „Uhvati me ako možeš“ i da jurite prase po livadi? – pitao ga je jedan od fotoreportera u Kačarevu.
– Kako bi bilo da vi trčite za prasetom, a ja vas da slikam? – odgovorio je Vučić.
Kopajući ovih dana po novinskoj arhivi, tražeći reportažu koju sam pisao o poseti Borisa Tadića Kosovu 2005. godine, naišao sam na ovu anegdotu iz reportaže jedne koleginice koja je izašla u štampi baš tih dana, kada je tadašnji predsednik Srbije bio u poseti kosovskim Srbima, koju u to vreme niko nije nazivao istorijskom, niti je bilo istorijskih govora, iako je Tadić tada zajedno sa pedeset novinara, kamermana i fotografa, obišao skoro celo Kosovo. Čak i ona mesta, što bi Marko Đurić rekao – „gde srpska noga nije kročila, sem onih koji tamo žive“. A gde Vučić za razliku od Tadića – nije kročio – jer ga je od toga odvratio neki lokalni kosovski pandur kome su valjda rekli: „Ako vidiš jednog sa kravatom kako se prenemaže s obezbeđenjem, vrati ga nazad“.
Takav je život u Srbiji – Vučića ne možete da izbegnete čak ni kad kopate po starim novinama, a posebno je nemoguće da ga izbegnete ako kopate po novim novinama. Zanimljivo mi je, međutim, bilo to što je Vučić tog februara pre 13 godina, obilazio Slaninijadu, par dana pošto se Tadić vratio sa Kosova, jerbo je Vučić u to vreme još bio u slaninarskoj fazi, ili, kako mi tada reče jedan Srbin iz sela Batuse u koje smo zabasali sa Tadićem: mi smo radikali, svi glasamo za Tomu, jer oni imaju bolji plan za Kosovo od Tadića – rat!
Tadićeva postava za put na Kosovo bila je bez Gordane Uzelac kao ekskluzivnog izveštača, jer su u to vreme „totalnog medijskog mraka“ svi novinari bili ekskluzivni izveštači – od Pinka do lista Vreme – te smo se kolektivno potrpali u bus, koji su u međuvremenu negde kod Đakovice i kamenovali, iako su sa nama u autobusu jedno vreme bili i albanski novinari. Sarapa te godine nije obavljao direktan prenos iskrcavanja Tadića na Kosovo, jer je tada na Studiju B imao neku emisiju u kojoj su obično gostovala tri voditelja i jedan gost – Sarapa. I nije bilo uobičajen celodnevni program praćenja jednog čoveka, jerbo je, ko što rekosmo, bio totalni medijski mrak.
I ekipa oko Tadića je bila zanimljiva. Dobro se sećam kada mi je neki kosovski Srbin klimnuo glavom, pokazao ka Draganu Đilasu, direktoru Narodne kancelarije, i sumnjičavo pitao: „Je l’ ovaj naš?“ Tu je bio i Nebojša Krstić koji je tokom tog puta po kosovskim vukojebinama sve vreme imao izraz lica: „Otkud ja ovde?“
Bili smo u srpskim enklavama Šilovo i Cernica kod Gnjilana, zatim u centru Prištine, potom u Štrpcu, odakle smo otišli u Veliku Hoču gde smo spavali po kućama lokalnih Srba. Sutra smo otišli u Orahovac, pa u Visoke Dečane, Belo Polje kod Peći, Batuse, Prilužje i na kraju završili u Kosovskoj Mitrovici, gde je Tadić došao prilično neprimetno, bez obavezivanja svih punoletnih i maloletnih Srba da lično dođu da ga vide.
Bila je to zaista istorijska poseta, samo to ovih dana niko nije javio, jer istoriju u Srbiji trenutno piše Televizija Pink, koja i nije baš neki istoričar od renomea. Nastavnice, nastavnice, Vučić prepisuje istoriju!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
