Neće, valjda

Naš slučaj je pomalo sličan. „Dobar dan. Ja sam došao da predsedniku predam predstavku s dva elegantno upakovana karanfila za uništavanje neprijateljske žive sile u bliskoj borbi“ – rekao je onaj lik s trepćućeg ekrana sofisticiranog interfona sa skenerom ljudskog organizma, a predsednikov šef obezbeđenja pomno je pratio situaciju. „Oduzmite mu kravatu!“ – naredio je predsednikov bezbednjak, član partijske ćelije od vojničkih dana, kada je jošte bio gušter, osoba zelene boje, čijim „raslojavanjem“ nastaju žuta i plava. Interesantno.

Koga su Zmije ujedale, jelte, i guštera se plaši, rekla je jedna od dve „kobre“ iz terarijuma na ulazu u Andrićev venac. Onda je onaj lik ušao u Predsedništvo bez kravate i u državi je nastao opštenarodni Dan bezbednosti, svako sa završenim kursom ikebane našao se pozvanim da izrazi zabrinutost i preporuči adekvatne mere. Od jutarnjeg programa do „Laku noć, deco“ sa ekrana su izvirali stručnjaci za bezbednost, već smo se pitali studira li ovde neko književnost, geografiju, filozofiju ili baš svi naši visokoškolci dolaze iz skamija te Akademije za bezbednost. Voditelji su se pokazali na visini zadatka, čak i oni iz „Beogradske hronike“ vešto su počeli da se prisećaju najtežih pitanja iz predvojničke obuke i sa časova odbrane i zaštite.

„Šta piše na pozivnici!?“ – urlao je voditelj udarne emisije unoseći se u lice dragom gostu, a dragi gost nije imao kud nego da lično preuzme odgovornost za mali gaf šefa predsednikovog obezbeđenja. Na pozivnici je, naime, pisalo: „Za podnošenje predstavki – kravata obavezna“. Onda je u narednoj emisiji razotkriveno da je ta pozivnica bila napisana za dan ranije, dok je za dan posle i dalje važilo nepisano pravilo da se predstavke predaju bez kravate. Šef predsednikovog obezbeđenja je opet dobio na samopouzdanju, mada je već naredna emisija iznova dovela u pitanje ključne zaključke iz prethodne. Išlo bi to tako u nedogled da se na kraju nije uživo pojavio predsednik glavom i bradom, te pohvalio sve aktere petočasovne melodrame koja bi u indijskim bioskopima oborila rekorde gledanosti. Jedino nije pohvalio Dragana Marića, srpskog Matijasa Rusta, koji je samo želeo da ukaže na svoj problem, ali je sutradan u štampi njegov problem odštampan u maleckom okviru na dnu strane, dok se predsednikov problem ukazao na naslovnicama, masnim slovima.

Sledeći put reagovaćemo spremnije. Kad na 11.000 mejlova stigne preteće pismo, nadležni organi neće nezainteresovano reći: „Ma, to je onaj što je štrajkovao glađu, pa prestao, što je prodavao bubreg, pa ga nije prodao…“, i mejl elegantno odložiti u recycle bin, nego će zainteresovano dodati: „Ma, to je onaj što je ušao u Predsedništvo s dve bombe… Neće, valjda, opet“. I odložiti mejl u recycle bin.

Bezbednosni sistem srpskog naroda u celini, naime, od davnina je zasnovan na jednostavnoj doktrini koja glasi: „Neće, valjda“. Šta ako Murat zaista napadne, pitao je, verovatno, car Lazar kolegu do sebe, simpatičnog brku s imidžom konobara pul bara iz Antalije. Neće, valjda. Šta ako jednog dana počnu da nam navraćaju gosti koji ne jedu samo viljuškama nego vole nešto da bocnu i kašika(ra)ma – pitao je, moguće, Stefan Nemanja dvorsku ludu, a ona mu je rekla: ‘’Neće, valjda“. Šta ćemo ako Miloš jednog dana pošalje ovlašćenog drvoseču u Radovanjski lug. Neće, valjda, rekao je Karađorđe. Šta ćemo ako ipak odluče da nas bombarduju, mora da je skupio petlju neko pa priupitao Slobu pre 10 godina. Neće, valjda. Šta ćemo ako „crvene beretke“ smisle nešto komplikovanije od blokade stanice autobusa broj 701 ekspres. Neće, valjda. Šta ćemo ako onaj iz Kurira počne da piše u Danasu. Neće, valjda…