Pištolji i ruže

A Mira Marković se, evo, deset godina kasnije, iz „sovjetske“ ilegale javila u Srbiju, preko Večernjih novosti, i objasnila da nema pojma o čemu se tu radi glede (ne)zastarevanja njene optužnice. Niti je znala da je optužena, niti je znala da je u bekstvu. A optužena je, inače, za – protekciju bebisiterke u pogledu rešenja bebisiterkinog stambenog pitanja.

Tako ispada da smo onih deset godina šetali i lupali u šerpe jer nam je svima na nos izašla ta dadilja. Nosili smo transparente – „Uhapsite dadilju“ i „Dadiljo, Sadame“ – pa je 5. oktobar ispao najveća revolucija protiv privilegovanih bebisiterki u modernoj istoriji.

Mada su istražni organi imali i boljih ideja. Jednom su je onako nezvanično, preko za takve stvari zadužene TV emisije, proglasili članom duvanske mafije, ali za takvu originalnu glupost nisu mogli da nađu dokaze, jer je sve raspoloživo ljudstvo bilo angažovano na unakrsnom ispitivanju bebisiterke. Iako je sličnost Mire Marković i kutije cigara drastična. Paklica cigara ima markicu: „Pušenje ubija. Duvanski dim šteti ljudima u Vašoj okolini“. Mira Marković ima istaknuto upozorenje: „Mira Marković šteti Vama i ljudima u Vašoj okolini… Mira Marković izaziva sudare Vas i kamiona s peskom na Ibarskoj magistrali… Mira Marković ubija, makar u pojam…“

Nekadašnja prva dama Srbije, čije vreme su obeležili pištolji u rukama i ruže u kosi, ipak je, reći će vam to svaki izvežbani glasnogovornik DS, pravedno kažnjena. Zato što je među retkima koji u međuvremenu nisu unapređeni, nego je proterana u pravcu Sibira. I pravda je zadovoljena, jelte.

Beogradski koncert grupe Guns N’ Roses stigao je u pravo vreme – baš na desetogodišnjicu tih čudnovatih događaja koji su u početku ličili na revoluciju, a sad, sa istorijske distance, više liče na rijaliti šou. Inkriminasana dešavanja su počela kada su pištolji najpre pobedili ruže, te nedugo zatim formirali vladu dva bola, svojevrstan domaći Guns N’ Roses.

I dok se rokenrol publika dvoumila da li je to koncert onih starih dobrih „Pištolja i ruža“ ili su u pitanju obične „Praćke i visibabe“, aludirajući na činjenicu da je od originalne postave benda koji je žario i palio zemaljskom kuglom krajem osamdesetih i početkom devedesetih ostao samo jedan pomahnitali pevač sa autorskim pravima na ime i pesme legendarne grupe, ovdašnji zadrti evropejci, u evropskom naletu Tome Nikolića i Ivice Dačića, deceniju kasnije razmišljaju da i oni zaštite svoja autorska prava. I krenu na evropsku turneju pre Tome, koji je za razliku od Eksela Rouza počeo da peva tuđe pesme, za koje nema ni autorska prava, ni ruže. Dok je pištolj ostavio kod Šešelja.

Dolazak debelo okrnjene postave Guns N’ Roses, otprilike je isto kao kada bi Vojislav Koštunica zakazao seriju mitinga pod imenom Demokratska opozicija Srbije – DOS, iliti Gans end DOSis. I naplaćivao skupe karte fanovima željnim da ga bar još jedared pogledaju u oči. Ipak, rokeri čiji se jedan od hitova za koji imaju autorska prava zove „Welcome to the jungle“ došli su na pravo mesto. Valjda su želeli da posete predele iz svojih hitova.

Demokratija se posle deset godina raspištoljila u džungli, svekoliko konvertitstvo onih koji su pre deset godina naizgled pali sa vlasti već zabrinjava, što bi rekao kolega D. Ž., građani sve više imaju utisak da prisustvuju nekakvom maskenbalu. Toma se, umesto u zlu vešticu, malo-malo preobuče u baronicu Ketrin Ešton, već sutradan u Olija Rena, nije daleko dan kada će Vučić na reveru nositi evropske zvezdice uokvirene oko Tomine glave i zvonjavu mobilnog telefona naštelovati na „Odu radosti“.

To je onaj isti Toma koji je dvadeset četvrtog septembra pre 10 godina, kada je Koštunica pobedio Miloševića, dobio 289.000 glasova, nekih pet posto, i bio treći, prethodno odbivši intervju za „Frans pres“ rečima: „Ne razgovaram sa agresorom“. Pre neki dan, pišu mediji, morao je agresorima, čitaj – ambasadorima zapadnih zemalja u Beogradu, da dostavi stenograme razgovora sa Vojislavom Koštunicom kako bi im dokazao da njih dvojica nisu formirali savez uperen protiv članstva Srbije u EU. Naprednjake je u četvrtak iznenada posetio šef Delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer, koga je Nikolić uveravao da sa DSS neće sarađivati ni pre niti posle izbora i da će se zalagati za ulazak Srbije u EU. Ambasadori, začudo, nisu otišli kod čoveka koji je pobedio Miloševića, valjda zato što je od njega i Bog digo ruke. Čist maskenbal.

Taj Koštunica, onaj koji je pre 10 godina osvojio 50 i kusur posto, reklamiran kao osoba koja uvek sme da vas pogleda u oči, sada se bori za Tominih tadašnjih pet posto, i kaje se verovatno što nije dozvolio svečano održavanje 6. oktobra. Smanjio bi konkurenciju i makar raspolagao kontrolnim paketom akcija demokratske vlasti, koji odavno nema u rukama. Šesti oktobar je, prema tvrdnjama upućenih u te stvari, trebalo da bude datum u kom će da se dogodi veliki prasak kada bi svi veliki prasci otišli u povijesnu materinu, skraćeno u p.m. To se nije dogodilo i svi smo odjednom postali naši. Nema više njihovih. Ima, doduše, nešto srpskih radikala, al’ za njih bi Ilija Čvorović rek’o: „Ovo su neki čobani, budale“.

Demokratska vlast, pomenuti Guns N’ Roses, u Koštunici je, grleći se i ljubeći sa Ivicom Dačićem i šaljući ljubavne SMS poruke Tomi Nikoliću, pronašla dežurnog krivca za sve nedaće savremene Srbije, iako protiv njega nije podignuta nijedna optužnica. Pitate ih, recimo: zašto nije bilo lustracije? Oni vam kažu: „Mi smo hteli, ali nije hteo Koštunica“. Pitate ih, recimo: Zašto ste ušli u koaliciju sa SPS? Oni vam kažu: „To je sve zbog Koštunice. Da je na vreme sprovedena lustracija, mi nikad ne bismo ušli u koaliciju sa SPS“.

Onda ih u tom moru silogizama pitate zašto prvoborci borbe protiv Miloševića beru šljive i uslužno cepaju drva, ukoliko ih u međuvremenu ne uhapse, a oni opet nađu opravdanje za sebe, i prošire „optužnicu“ protivu nesrećnog Koštunice. Iako tog čoveka, koga su nekada svi smeli da pogledaju u oči, a danas većina ne može da ga vidi očima, možete optužiti da je mlak, neodlučan, neobavešten, pospan, komplikator i beskrajno dosadan, teško da je samo njegova poslovična inertnost zakočila reforme.

Kočilo se tu sa svih strana. Maskenbal traje, a jedna decenija može se sažeti u dva naslova knjige aforizama knjaževačkog aforističara Bapsija, jednog od razočaranih prvoboraca. U vreme Miloševića, naslov knjige zbog koje je osuđen na pet meseci zatvora bio je lirski: „Srbijo, majko, plači“. Najnovija antologija nekako je surovo realna i zove se „Govnjiva motka“. Valjda je sve surovo jasno?