Pravda za Dragana J. Vučićevića

Da su Tarabići i napisali u Kremanskom proročanstvu: „Doći će dan kada će cela redakcija Informera stati u jednog predsednika“, nikada ne bi predvideli da će taj svečani čin direktno, uz matičnu Televiziju Informer, prenositi još 80 lokalnih televizija, ali zbilja jeste atrakcija da vidite kako se 50 ljudi istovremeno uvlači jednom predsedniku.

Šteta što na lice mesta nije pozvana i Ginisova komisija, jer je u pitanju svakako svetski rekord iz kategorije: „Najveći broj urednika i novinara koji se tri sata uvlače jednom čoveku.“

Intervju je, naime, najavljen kao „spektakularan intervju“ u kome će „više od 50 novinara i urednika Informera“ postavljati pitanja predsedniku.

Tako je i bilo, više od 50 novinara i urednika je postavljalo pitanja predsedniku koja im je prethodno dostavio, videlo se to po strukturi pitanja, vlasnik Informera, vođa intervjua, koji je sedeo za stolom preko puta predsednika i odmah na početku doslovno rekao:

– Hvala vam, gospodine predsedniče, zaista vam hvala što ste došli, imam tremu – a onda je predsednik odgovorio: „Možete misliti kakvu tremu ja imam pred vas ovoliko ovde“, jer nijednom čoveku, pa ni predsedniku Vučiću, nije prijatno kada zna da će mu se u naredna tri sata svih njih 50 uvlačiti u d…

Naravno, misli se na uvlačenje u dušu, jer svakom sagovorniku u svakom dobrom intervju se valja uvući u dušu, kako bi postao opušteniji, samim tim i otvoreniji, pa je tako i bilo.

S obzirom da je redakcija Informera, kako se da primetiti na televiziji, jedan prostrani dupleks, moglo bi se reći da je to bilo najveće koletivno uvlačenje u prostrani predsednikov dupleks, gde ima dovoljno mesta sa sve zainteresovane.

Nikada u istoriji nije viđeno da svih 50 urednika i novinara za tri sata ne postavi nijedno novinarsko pitanje predsedniku, već se sedeći u onom prostranom dupleksu, uporno uvlače u već pomenuti dupleks.

Posle intervjua je Informer objavio da je dotični intervju „pomerio medijske standarde u Srbiji“, što je svakako tačno, jer dok normalni mediji pokušavaju da pomere medijske standarde naviše, Informer se godinama srčano trudi da medijske standarde pomera naniže, pa ako ovako nastave, redakcija Informera će svakako pobediti na tenderu za prokopavanje beogradskog metroa, jer su standarde toliko probili naniže, da već imamo prokopane bar tri linije metroa: Kumodraž – Andrićev venac, Kumodraž – Jajinci, kao i liniju Kumodraž – Mala Krsna.
Dupleks intervju sa predsednikom Vučićem je verovatno jedna od 50 stvari koje morate uraditi u životu pre nego što umrete. Kako to znam, pitate se?

Pa, iskreno, nisam znao da je to jedna od tih stvari da pre dve nedelje nisam pročitao kolumnu vlasnika Informera, koja takođe pomera medijske standarde, jer je to prva kolumna u istoriji žurnalistike gde neko najavljuje svojim čitaocima da će možda otići u večna lovišta.

Kolumna je izuzetna, ima naslov „13 sekundi“, i bolja je čak i od kolumne istog autora koja se zvala „Odoh na robiju“, to je bilo ono kada se isti autor opraštao od cenjenog publika jer je planirao da ode u zatvor, a sada se opraštao od cenjenog publikuma jer planira da ode u večna lovišta.
Evo jednog dela:

„Upravo sam, dan pre pisanja ovih redova, saznao da definitivno moram na operaciju na otvorenom srcu.

Proširila mi se srčana aorta, samo što nije pukla, a kada pukne – ostaje još 13 sekundi života!

I ne znam da li da se hvalim ili žalim, ali doktori kažu da mi je to od ‘načina života’ – previše radim, nerviram se, isuviše lično doživljavam stvari.

I još kažu, gospoda doktori jelte, da moram pod hitno da promenim sve, da povučem ručnu, da manje radim, da više spavam, da se zdravo hranim, da izbegavam stres… Jednom rečju – vreme mi je za prevremenu penziju!?!

E sad, ako preživim tu tešku operaciju, koja je – nema više nikakve dileme – neizbežna, ako onako presečen i zašiven – uzduž, pa napola – od pupka do ispod grla; ako takav zakrpljen budem u stanju da mislim, da pričam i pišem, pa nema te sile, nema tog doktora koji će mi zabraniti da i dalje radim i da se borim!

Jer šta je život bez borbe, bez ideje i ideala?!

Šta smo mi ljudi bez principa za koje živimo i za koje smo spremni i da umremo?!

Možda je ovo – da se razumemo – ako na red za operaciju stignem naredne nedelje moj poslednji tekst.

Može biti, moglo bi se desiti, da je ovo moje poslednje pisanije koje ćete pročitati na ovom mestu, u rubrici ‘Dosta zločina’, u serijalu koji, iz nedelje u nedelju, traje još od 2003. godine, evo pune dve decenije.

Ali sve i ako bude tako, nije mi žao. Sve i da ostanem na tom tamo nekom operacionom stolu, sve i da mi ova moja aorta sutra pukne, sve i da je ovo kraj – pa, nije mi žao.

Vredelo je.

Vredelo je boriti se za bolju, lepšu, bogatiju, napredniju Srbiju.

Neka sam malo, neka sam i najmanje pomogao, doprineo da ova naša srpska država danas bude prava država, znatno ozbiljnija nego što je to ikada u modernoj istoriji bila, ja sam srećan i zadovoljan.

I znate šta, ne mislim da stanem, neću ni mrtav da odustanem! I mrtav, iz groba, boriću se protiv žutog, antisrpskog, najgoreg ustaškog ološa!“

Sve ovo napisao je vlasnik Informera u toj kolumni, ali je, srećom pretekao, i uspeo da napravi u međuvremenu i intervju sa predsednikom, onaj za Ginisa, gde se 50 duša istovremeno uvlači predsedniku u dupleks.

I na kraju: budimo ljudi iako smo Srbi, pa želim uspešno ozdravljenje kolegi vlasniku Informera.

I jedan savet: mada tako manijakalno veruje predsedniku Vučiću, da je on najbolji arhitekta, najbolji građevinac, najbolji pravnik, najbolji urednik, najbolji ekonomista, najbolji mašinski inženjer, najbolji fudbalski trener i najbolji košarkaški selektor, kolega vlasnik Informera nikako ne sme da poveruje, ako predsednik kojim slučajem ovih dana to otkrije, da je predsednik i najbolji kardiohirurg i kaže mu: „Oćeš da ti ja pogledam tu aortu!?“

Nikako dakle, kolega, ne dajte predsedniku da se bavi kardiohirurgijom, jer, verujte, on možda sve ono zna, ali sigurno ne zna da operiše na otvorenom srcu.

Iako će vam on svakako reći da ume i to, nikako mu slepo ne verujte, bolje za vas.

Jer najopasnija stvar u životu je kada vam predsednik Vučić kaže: „Nisam kardiohirurg, al’ mogu da pogledam“.

Zato, pravda za Dragana J. Vučićevića!

Što, u ovom slučaju, zavisi samo od njega. I posle nemoj da kaže da ga lepo nismo upozorili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.