Slobodno sudijsko uverenje u fudbalu obično se završava tako što publika neke zonske uloge u pola utakmice na kojoj je pao gol iz očiglednog ofsajda počne sa motkama, letvama, fosnama, ciglama i pajserima da juri sudiju, vlasnika slobodnog sudijskog uverenja „da nije bio ofsajd“.
– Ma koji ofsajd! – odmahne sudija nonšalantno rukom i onda ga zateknu posle tri sata kako negde u okolini stadiona čuči u kukuruzu i moli svevišnjeg da ga onih 150 „napajserisanih“ likova koji su uočili očigledan ofsajd, nekim slučajem ne pronađu.
Da se princip slobodnog sudijskog uverenja primenjuje u srpskoj politici, premijer Vučić, ponosni vlasnik slobodnog premijerskog uverenja, svaki dan bi čučao u kukuruzu negde u okolini Nemanjine ulice i molio boga da ga ne nađu raznorazni za koje nas je uveravao nešto u stilu: „Ma koji ofsajd!“
U okolini Nemanjine, istina, nema kukuruza, što bi bila otežavajuća okolnost za tu dirljivu scenu premijera šćućurenog među klipovima & stabljikama.
Slobodno premijersko uverenje izgleda ovako: premijer baš tog dana nervozan dođe na konferenciju za štampu, na svoj omiljeni stojeći kauč sa kog se svakodnevno ispoveda Srbiji.
I s obzirom da pati od kompleksa više vrednosti u odnosu na okolne niže vrednosti, smatra da on jedini sme da kaže ono što niko ne sme da kaže, te počne da viče:
– Svi se, bre, plaše! Niko, bre, ne sme ime da mu spomene! – te na kraju policija po slobodnom premijerskom uverenju uhapsi Kosmajca, koga ćete ovih dana verovatno videti kako kao slobodan čovek pazari u „Zlatiborcu“.
– Premijer se malo zajebao, možda se malčice i zaneo, ali ko (po ceo dan) radi taj i (po ceo dan) greši – objašnjavaće vam njegovi bliski saradnici kad Kosmajac Dragoslav uskoro, uzmimo za primer, tuži državu Srbiju, čije će poreske obveznike verovatno koštati premijerov hobi da izgovara imena koja niko drugi ne sme da izgovori.
Pa onda, beše to pre mesec dana, pitaju onako usput premijera – kako mu se viđa renovirani trotoar u Hercegovačkoj ulici. I gleda on tako, gleda trotoar, pa na obodima trotoara primeti neke kuće… Mnogo kuća.
– Kakvi su ovo bespravni, odvratni objekti? – iznese slobodno premijersko uverenje da je splet kafanica, skladišta, kućica i magacina, krajolik veoma bespravan i pritom veoma odvratan.
– Svi se, bre, plaše. Niko, bre, ne sme stručno pravnički i stručno estetski da oceni ovo arhitektonsko ruglo u centru grada – počne da urla iz čista mira, pa se iste noći desi operacija u narodu poznata kao: „Od kafanče – poljanče“. Iliti – od Savamalče – poljanče.
Slobodno sudijsko uverenje u fudbalu daleko je benignija stvar od slobodnog premijerskog uverenja jer obično nastrada samo sudija. Slobodno premijersko uverenje, pak, sasvim je drugačije – svi nastradaju, osim njega.
Publika zvana narod je pritom oduševljena.
– Ovom liku treba uverenje, keve mi – ubeđen je narod zvani publika gledajući u premijera.
Misleći, naravno, na slobodno premijersko uverenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
