Spomenik neznanom somu (SNS)

Što nam ukazuje da predsednik Vučić, generalni sekretar Fan kluba nečitalaca Danasa, naše novine čita negde u potaji, da ga ne uhvate, jer je poznato da se od javnog čitanja Danasa suši kičma i rastu dlake na dlanovima.

Ima kod nas ipak jedna dobra stvar – svi tekstovi u Danasu su potpisani, naši novinari se predstavljaju punim imenom i prezimenom kada nekog pozovu, što, nećete verovati, nije slučaj sa kolegama iz hrpe opskurnih „vučićevskih“ tabloida.

Na primer, stripadžija koji crta strip u Informeru već godinama se ne potpisuje zato što ne postoji čovek na svetu, sem Jadnog D. Vučićevića, koji će se jednog dana ponositi minulim radom tokom „zlatnog doba“. Pa ni taj talentovani stripadžija nije lud da jednog dana stavi u biografiju: „Objavljivao u Inormeru“, ko što ni Jadan D. Vučićević u svojoj bogatoj biografiji nema podatak da je kao urednik magazina Izlaz, devedesetih, bukvalno kopao po kontejneru Vuka i Danice Drašković, ponoseći se javno što je u kesi za đubre familije lidera SPO pronašao neiskorišćen uložak sa krilcima. Mada je prava šteta što svoj đubretarski talenat nije razvijao, danas bi bio vlasnik deponije u Vinči, a ovako je vlasnik samo jednog malog đubrišta na Terazijama, gde se nalazi takozvana redakcija takozvanog Informera, „nezavisnog političkog dnevnika“ za jednokratnu upotrebu.

Kolege iz režimskih tabloida znaju da je to što trenutno rade za jednokratnu upotrebu, s tim što se jednokratnost malko odužila, pa mi se pre neki dan desilo prvi put u novijoj istoriji da mi izjavu za novine traži – bezimeni neznani novinar, najnovija atrakcija „zlatnog doba“.

SMS prepiska je doslovno tekla ovako:

N.N. LICE: Poštovani, molimo vas da nam za Alo kažete u kom svojstvu pišete kolumne za opštinski informator opštine Stari grad? Koliko vas građani Starog grada plaćaju za to? Hvala

JA: A vi ste?

N.N. LICE: Novinar ALO.

JA: Koji se zove…

N.N. LICE: Shvatam da ne želite da odgovorite na naša pitanja. Hvala.

JA: Pa morate prvo da se predstavite. Dakle, kad se predstavite – dobijate odgovor.

Od tada bezimeno neznano N.N. lice nije više bilo zainteresovano za moj odgovor, samo iz jednog jedinog razloga koji se uči na časovima kako lepog ponašanja, tako i žurnalistike – moraš prvo da se predstaviš cenjenim imenom & prezimenom.

Mada potpuno shvatam anonimnog kolegu/koleginicu – ni ja se ne bih predstavljao da sam na njihovom mestu, ko je lud da kaže – „ovde Simonida Puhalo, novinarka Alo“, ili „ovde Solomon Bičakčić, novinar Alo“, kada je poznato da se od čitanja Aloa suši kičma i rastu dlake na dlanovima, mnogo gore nego ukoliko konzumirate Danas. Ali mi se bar ne stidimo da kažemo ko smo, gde smo, šta sanjamo i šta nam se događa.

Tako su čitaoci Aloa ostali uskraćeni za odgovor – za koliko sam oštetio budžet opštine Stari grad nelegalno pišući kolumne za opštinski informator koji izlazi bar triput godišnje i deli se besplatno. Mada bi se iznenadili odgovorom samo da je novinar skupio petlju i prihvatio moj ultimatum da se predstavi imenom i prezimenom. Ovako, ostaće samo ovaj Spomenik neznanom novinaru. Ili još bolje Spomenik neznanom somu (SNS), koji uči novinare Aloa kako da komuniciraju sa sagovornicima.