Propadne ti, recimo, pokušaj da trijumfuješ na takmičenju za „Zvezde Granda“; otpadneš na kastingu za gutača vatre u cirkusu „Korona“; dreser majmuna te uteši i ponudi da batališ gutanje vatre, i učestvuješ u njegovoj tački sa još trojicom kolega izniklih direktno iz Darvinove teorije; neuspehom smatraš dugogodišnja nastojanja da postaneš generalni direktor „delija“ ili „grobara“, pa se upitaš zašta si izučio onolike škole i obdaništa; na Fejsbuku si stekao tek 156 prijatelja, iako čak i FB grupa „Ne želim prijatelje“ ima 2.800 članova više od tebe; tvoja okolina uporno misli da si jedan običan bubuljičavi levak.
Šta ti ostaje? Primećeno je, naime, da ovde svaki bubuljičavi levak, koji želi da svoj život promeni za 360 stepeni, automatski postane ultradesničar. Titula tako daleka od ultralevaka.
Kao takav, ultradesničar je simpatično i daleko više – simptomatično stvorenje. Na slavama se krsti ne samo kad mu prinose osveštano žito (po mogućstvu sa šlagom), nego i kad pije pivo, jede tortu, oblači jaknu, gleda televizor i pali cigaru. Gosti na slavi ga pohvale kod roditelja da je lepo što se tako mlad posvetio duhovnom, a ne materijalnom. Još kad primete da pored kreveta drži sabrana dela vladike Nikolaja, ukradena prethodno u tajnoj akciji na prošlogodišnjem Sajmu knjiga, gosti ga svuda hvale kao primerenog i veoma OBRAZovanog mladića. I on misli da je uspeo u životu.
Problem kod ultradesničara nastaje kada počne da se druži sa ostalim ultradesničarima. I oni se krste kad god mogu, besplatno je, ne zahteva misaoni već samo fizički, takoreći svojeručni napor, drže kraj uzglavlja sabrana dela, i misle da se zvanje Srbina stiče predanim radom, teže nego doktorat na Sorboni, te zato to zvanje ističu kad god mogu, i gde god mogu. Ali im nedostaje neka zanimacija kojom će čitav svet ubediti da su daleko odmakli od ultralevaka. Napokon, smisle nešto epohalno: hajde da prebijemo nekog neprimetno, u punom autobusu, pred kamerama Erste banke i ostavimo svoj DNK. „Nikad nas neće uhvatiti“.
I ta akcija nam otkrije da su ultradesničari veoma inteligentna stvorenja.
Ultradesničar obično ima članske karte nekoliko legalnih organizacija u kojima sa istomišlejnicima smišlja kako da svoj DNK učini neprimetnim, a da mu pedigre ostane isti. Jedna se zove, recimo, Familija srbskih navijača. To je organizacija kojoj slabije ide jednačenje suglasnika po zvučnosti, osobito onaj deo gde zvučni suglasnik „b“ prelazi u bezvučni „p“, što i vrapci u niskom letu znaju. Pardon, što i vraBci u niZkom letu znaju. To nije ništa čudno. Familija, naime, nastupa pod geslom: „JePeš gramatiku, sačuvajmo srbstvo“.Vuk Karadžić je svojevremeno imao probleme s Milošem koji se potpisivao palcem, pa Familija srbskih navijača i nije imala patriotski poriv da odštampa postere s parolom: „Jedan je Vuk Karadžić“. Jok, more. Nego su pre neku godinu odštampali plakate: „Jedan je Puniša Račić“. To beše neki radikalski poslanik, koji je za razliku od Nataše Jovanović i vojvode Šešelja smatrao da vodom ne možeš da ubiješ bližnjeg svog kolegu poslanika, te neprijatelje po skupštini nikad nije polivao s hemijskom formulom H2O već je u tu svrhu koristio jedno mnogo delotvornije sredstvo, mešavinu kalijum nitrata, sumpora i drvenog uglja.
Familiju srbskih navijača koju, pretpostavlja se (ili još bolje preDpostavlja se), čine baba navijač, deda navijač, sin navijač, snajka navijač, pašenog navijač, šurnjaja navijač, svastika navijač, a svastiku u srcu izgleda nose svi članovi familije, deprimiralo je tada potpisivanje (ili još bolje poDpisivanje) Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s EvroBskom unijom, pa su se setili onog Puniše.
I za suglasničku Familiju, a i za ostale OBRAZovne skupine „srbskih navijača“ deprimirajuće deluje svaka „spoljna nepogoda“: kada je potpisan sporazum sa EU, u pomoć su dozvali Punišu; kada je Kosovo proglasilo nezavisnost pridružili su se akciji flambiranja stranih ambasada; sada kada je MSP presudio, rešili su da se organizuju u dvojke; treći te večeri nije došao, inače im ideologija nalaže da se kreću u trojkama, po mogućstvu crnim.
Ultradesničari uglavnom imaju i sajtove dizajnirane u crkveno-vizantijskom stilu s pravoslavnim fontom. Srbsko navijanje je, ispada, pravoslavno-sportska nusdisciplina koja ne biva bez da neko nepodoban, po mogućstvu, okonča na groblju ili traumatologiji. Nejasno je zato – kakvi su to hrišćani, ti ultradesničari, pa su na svoj sajt nakačili sve moguće tropare, biblijske pouke i molitve, a nisu objavili Deset božjih zapovesti. Gde pod stavkom šest lepo piše: „Ne ubij“. A ima tu i svakakvih ljubi-bližnjeg-svog pouka.
Biće da oni samo prate modu, a ne ulaze u suštinu. Kao i svi ultralevaci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
