Valter brani Montevideo

Pre toga, tokom opsade Sarajeva, Bata je, kakva li je tek to ironija sudbine, sedam meseci na Palama snimao neku komediju. Bio je šokiran kada je video da je na Trebeviću poređano pedeset topova, i da tuda povremeno prođe neki „veseljak“, ispali granatu na grad čiji je Bata simbol otpora i onda nastavi svojim poslom.

Jednog dana su mu, tokom snimanja te ratne komedije na Palama, rekli da ima telefonski poziv, odozdo, iz Sarajeva. Javio se muški glas, nije se predstavio. „Jesi ti, Valtere?“ – pitao je. „Jesam“ – odgovorio je Bata. „Šta ćeš tamo, pederu?!“ – pitao je nepoznati.

Bata je posle shvatio da je ceo njegov život, cela njegova karijera, stala između tog „šta ćeš tamo, pederu“, i „đe si, care“, pozdrava iz predratnog Sarajeva kojim su ga oslovljavali kad bi Valtera ugledali kako šeta Baščaršijom.

Sergej Trifunović je, izvesno, Bata Živojinović mlađe generacije srpskog glumišta, nije član SPS i nije simbol Sarajeva. Prošle nedelje imao je nameru da se iz Sarajeva popne na Pale, na premijeru, ali se desio obrnut proces – stvar je nepotvrđena, mada nije isključeno da se i njemu javio nepoznati muški glas sa sličnim akcentom, ovaj put odozgo, i pitao ga: „Šta ćeš tamo, pederu?!“

Uglavnom, u Bosni i petnaest godina posle rata, a rat je eufemizam za klanicu koja se tamo odvijala udruženim snagama svih zainteresovanih strana, valja dobro paziti šta pričaš, a osobito kako se oblačiš. Sergej Trifunović otišao je u Sarajevo na premijeru filma „Montevideo, bog te video“, retkog filmskog ostvarenja poslednje etape srpske kinematografije nastalog na inspiraciji nečim lepim što se desilo u podneblju gde se retko kad nešto lepo dešava. I kao što je pre nekoliko godina iz sasvim nepoznatih razloga postao glavni junak proslave 28. rođendana izvesne Svetlane Ražnatović u beogradskom klubu „Stupica“, koja se završila tako što je književnik Ulemek razoružao policiju i pucao iz pištolja u vazduh, a sve da bi odbranio dotičnog Trifunovića od lokalnih mangupa iz uglednog FK „Obilić“, tako je i u Sarajevu iz nepoznatih razloga došlo do nepredviđene situacije međunacionalnih razmera. Sergej se, naime, kaže zvanična verzija, oznojio, neko mu je dodao rezervnu majicu sa likom pape. Iako je taj lik Trifunovića neodoljivo podsećao na Julija Cezara. Svakom ko ume da prepoznaje likove sa majica, jasno je, ipak, bilo – da se sa Trifunovićevih grudi smeškao Kemal Monteno.

Sutra ujutru, međutim, na pitoresknim Palama lokalni živalj je počeo da čisti puške, dok su urednici pojedinih beogradskih medija bili manje ratoborni – oni su samo smišljali naslove. Valjda da bi one što su čistili puške doveli u predinfarktno stanje. Najjači naslovi osmišljavani kroz nišan snajpera bili su u Večernjim novostima – listu koji je oduvek briljirao kada nekoga valja malkice linčovati. A i Bosna im je uža specijalnost već 20 godina. U tu svrhu jedared su štampali ulje na platnu Uroša Predića, „Siroče na majčinom grobu“, i potpisali kao autentičnu fotografiju sa bosanskog ratišta: „Siroče kome su muslimani ubili i oca i majku“. Dakle, imaju iskustva u vanrednim okolnostima i oružanim sukobima srednjeg intenziteta. Stranicama domaće štampe, elem, promicali su eksperti za oblast „ko je dobar Srbin, a ko ne“, zatim rodbina mrtvih, rodbina živih, udruženja boraca, predsednici mnogobrojnih društava srpsko-bosanskog neprijateljstva, i necenzurisani internet forumaši, čuvari svačijeg (ali obavezno) tuđeg morala, vazda u zasluženoj anonimnosti spremni da poduče čitalaštvo kako postupiti u datom trenutku. Ispostavilo se da je Trifunoviću bolje bilo da se na dodeli Oskara pojavio sa flekom od supe na sakou nego na premijeri „Montevidea“ u majici sumnjivog sadržaja.

Sergej je, ispostavilo se, zaboravio da je papa veoma cenjena ličnost među Srbima, skoro ko krme u Teheranu. Naime, u raznim formama, protiv Srbije su za poslednje dve decenije nastupale različite ideologije, organizacije, nacije i tajne službe: neoliberalizam, islamski fundamentalizam, neoturkizam, briselski evrokrati, svetsko jevrejstvo, vehabije, monarhisti, komunisti, fašisti, slobodni zidari, Holivud, CNN, Kofi Anan, Bilderberg grupa, Monti Pajton, Hrvati, muslimani, Bader-Majnhof, Slovenci, Mađari, mafija, muftija, Hans Ditrih Genšer, Alojz Mok, Nemci, Turci, Soroš, CIA, Đinđić, Anđelina Žoli, Albanci, Bred Pit, nemačka Savezna obaveštajna služba, sajentolozi, Crnogorci, MI-6, vanzemaljci, poplave i zemljotresi. Najbolje rezultate u borbi protiv Srba, ipak, pokazao je Vatikan, kojim uspešno rukovodi onaj lik sa Sergejeve majice, poznatiji kao rimski papa.

– Al’ me zavrnuše s ovim papom – lupio se Sergej po mamurnoj glavi usamljen u sobi sarajevskog hotela. Tek kada mu je recepcionar rekao „đe si, care“, shvatio je da u Sarajevu ne moraš obavezno biti Bata Živojinović da bi te cenili ko čoveka i ilegalca. I sve više je bio ubeđen da je na majici ipak nacrtan Kemal Monteno.

Iluzija je trajala dok se nije javio upravnik paljanskog bioskopa i onako uzgred pitao kad stižu, kako su putovali, i naravno: „Šta ćeš tamo, pederu?!“ S istim pitanjem javio se i Draganu Bjelogrliću, koji je upravo spremao govor za premijeru u „Kodak teatru“ na Palama.

– Koji, bre, Montevideo, j… te bog – urlao je direktor paljanskog bioskopa, nesvestan da je upravo smislio novi naziv filma za srpsko govorno područje. „Montevideo, j… te bog“, dakako, mnogo je bolji naziv za publiku koja bi dva sata čekala kraj filma, samo da bi videla da li će se Sergej Trifunović pokloniti u majici „Ratko Mladić, srpski heroj“. Da bi posle, verovatno, razjarenim sarajevskim medijima izjavio kako je mislio da je na majici dražesni lik Miloša Bojanića.

U Bosni i Hercegovini, izgleda, čitavih 15 godina nakon rata, daleko više pažnje poklanjaju kostimografiji nego režiji. U međuvremenu, za tu jednu i po deceniju, savremena civilizacija smislila je internet, mobilne telefone i turističke letove u svemir, sve granice su postale besmislene, jedino još tu, u toj „prokletoj avliji“, moraš dobro da paziš da ti se ne javi neko u pola noći i pita te: „Šta ćeš tamo, pederu?!“