Vozom do Divaca 19 km na sat

Hm, sednem… Zapravo, stanem u voz! I to jedva stanem u voz, ali ne toliko zbog svoje impozantne figure od 100 kilograma žive vage, jer su u taj voz jedva stajali i oni daleko pristojnijeg izgleda, čak i izrazito šlank putnici.

Bilo je to ovako – najpre je trebalo stići od Dorćola do Prokopa. Kako se najlakše stiže od Dorćola do Prokopa? Pa taksijem! Zato što jedino taksisti znaju tačnu lokaciju beogradske železničke stanice, a oni koji i ne znaju, imaju satelitsku navigaciju, spravicu koja je osmišljena da bi lakše pronašli neku vukojebinu, ili pak neku vučićojebinu, na primer Prokop.

Blagodareći sistemu satelita koji navode beogradske taksiste do vukojebina i vučićojebina, stignemo u četvrtak predveče u Prokop. Na peronu broj jedan uparkiran Soko, voz osmišljen da bi u njemu predsednik Vučić davao intervjue za Pink, snimao spotove sa Orbanom i nazdravljao sa Anom Brnabić. Gvirnemo u voz kroz prozor, nema predsednika, nema ni Orbana.

Uzdahnemo, dakle, jer ne idemo tim vozom u kome predsednik snima intervjue za Pink i koji juri 200 km na sat do Novog Sada, a možda i dalje od Novog Sada ako ne uspe da ukoči zbog te svemirske brzine. Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli jednog tipa što je bio isti on, ali ipak ne pokušavajte da s njim baš uvek stignete do Sombora, jerbo možda i uspe da ukoči kod Novog Sada.

E sad, naš voz nije bio taj voz, taj koji juri 200 km na sat, gde predsednik snima intervjue, nego jedan drugi voz, koji ide za Užice, preko Divaca. Kada smo u stampedu nekoliko stotina putnika uspeli da stanemo u voz, bilo nam je jasno da se u njemu ne snimaju intervjui, već verovatno masovne scene za „Šindlerovu listu, drugi deo“.

Taj voz za razliku od onog predsednikovog, pruža neophodni duh zajedništva putnika koji stoje priljubljeni jedan uz drugog, jer su samo retki srećnici uspeli da sednu, zatim kofera koji zakrčuju ionako zakrčene prolaze, i konduktera, domaćina ove konzerve sardine na šinama, koji na opasku: „Bog te mazo, ovo je ko Poljska četres treće“, ljubazno odgovori: „Pa ljudi šta da vam radim, znali ste da je praznik!“

Voz, dakle, nikako nije Soko ali bi ne nekom sledećem konkursu za idejno rešenje i logotip mogao da dobije ime „Sardina“, zbog komfora ili „Kornjača“, zbog brzine, a to smo shvatili već kod Vreoca. Voz naime ima displej gde piše kolko juri. Od Vreoca do Lajkovca naš voz išao je brzinom od 19 kilometara na sat, a tu brzinu od nama poznatih prevoznih sredstava razvijaju jedino bicikli, moguće i trotineti ako baš zapnete.

Ajd što smo imali utisak da je iz ovog voza nemoguće izaći (mada je dobra vest bila da više niko ne može ni da uđe jer je poslednji ugurani do vrata na svako otvaranje istih ispadao napolje pod pritiskom mase), ali što li ovako mili brzim srpskim prugama, počeli smo da se raspitujemo.

Onda smo dobili i objašnjenje anonimnog putnika iz mase: „Tako već danima, jer su neki mangupi pokrali bakarne žice, pa ne radi signalizacija. Mašinovođa mora da vozi sporo da ne bismo izginuli!“

Sa zakašnjenjem od skoro pola sata, pred Divcima, krenuli smo u proboj prema kome je proboj Solunskog fronta jedna ništavna romansa. Kako izaći odavde, a na vratima nije pisalo „Ostavite svaku nadu vi koji uđete ovde“, razmišljamo, srećom razmišljaju još i neki pa se zajedničkim snagama organizujemo, forsiramo po bokovima, gazimo preko polumrtvih putnika, zajedno sa koferčinama, i čujemo onog konduktera koji kao automatska sekretarica ponavlja: „Pa ljudi šta da vam radim, znali ste da je praznik!“

I na peronu zamračene stanice u Divcima uzdahnemo duboko. Pozdravili smo se tradicionalnim prazničnim pozdravom: „Jebem ti državu…“

Vaistinu!