Čitate tako štampu i slepo verujete svemu što pročitate. Vest od pre neki dan je glasila: „Aleksandar Vulin postao počasni građanin vitrine!“ Ohoho, predivna vest, kažete sami sebi, jer ste oduvek smatrali da je život u vitrini mnogo bolji od života van vitrine. Samo, pitate se, zašto u informaciji nije navedeno koje tačno vitrine je Vulin počasni građanin. Da li je u pitanju rashladna vitrina ili pekarska vitrina ili neka trpezarijska vitrina ili, možda, rotirajuća vitrina za sladoled?

Razmišljate – hej, da li ćemo posle ove istorijske odluke da Vulin postane počasni građanin vitrine, morati svi da stavimo druga Vulina u onu predivnu vitrinu još predivnijeg regala u dnevnoj sobi, gde inače držimo neke ukrasne čaše kupljene u Vrnjačkoj Banji, koje peremo samo uči Svetog Nikole, kada se nakupi sto dvanaesti sloj prašine. Drug Vulin je ionako toliko prisutan u našim životima da imamo utisak kako je stalno tu negde oko nas, takoreći u vitrini.

I sva ostala divna stvorenja svakodnevice viđate više nego što želite, pa ste malko zabrinuti da se ovaj trend ne nastavi – na primer, da Zorana Babića ne proglase počasnim građaninom garderobera, Marjana Rističevića počasnim građaninom špajza, Velju Ilića počasnim građaninom trokrilnog ormana, Nebojšu Stefanovića počasnim građaninom mikrotalasne pećnice, Maju Gojković počasnom građankom veš mašine, a Zoranu Mihajlović počasnom građankom frižidera.

Opravdano sumnjate da je Aleksandar Vučić odavno proglašen za počasnog građanina vašeg televizora, jerbo ga tamo viđate non-stop. Čini vam se da je vest o proglašenju premijera počasnim građaninom svih srpskih TV aparata prošla nekako nezapaženo. Zašto ga, uostalom, ne proglasiti i počasnim građaninom rerne, jer vam se ponekad pričinjava da ste ga i tamo videli nekoliko puta, ali to ne smete nikome da kažete, da vas ne bi proglasili ludim.

Znate ono: „Ženo, znaš koga sam malopre video u našoj rerni?“

– Koga?

– Premijera!

– Ma ti si odlepio, tebi je sve gore – reći će vam ona s dužnim nepoštovanjem.

Ali, pošto je ovo za Vulina potvrđeno, slavodobitno joj saopštavate: „Ženo, Vulin proglašen za počasnog građanin vitrine!“.

– Vitrine! O, bože, čega sve neće da se sete! Daj mi te novine da pročitam! – otima vam supruga primerak vašeg omiljenog tabloida iz ruku.

– Aman, čoveče, pa nauči bar pravilno da čitaš! – viče ona besno, kada shvatate verovatno podsvesnu grešku u tumačenju slova. Drug Vulin jeste proglašen počasnim građaninom, ali ne vitrine, nego Vitine. Priznanje mu je uručeno na svečanoj akademiji u Domu kulture u Klokotu.

Na brzinu popunjavate praznine u poznavanju zemljopisa – Vitina je, dakle, kod Klokota, a Klokot je tu negde na putu za Šurlane, kod Šašara. U pitanju je kosovska opština, gde druga Vulina, izgleda, doživljavaju kao neku vrstu polubožanstva.

Kasno kapirate da imate glupe predrasude po pitanju druga Vulina. Jedino vi smatrate da ne može da dogura dalje od vitrine, a on čovek, kako otkrivate na omiljenom Guglu, sem Vitine, u međuvremenu proglašen i za počasnog građanina Leposavića, te Kosovske Mitrovice, ali samo severnog dela, dok ga u južnom, izgleda, uopšte ne fermaju. On je, faktički, počasni građanin Kosovske Mitrovice do pola, što je karakteristika svakog polubožanstva.

Ovim tempom „počastvovanja“, možda drug Vulin dostigne i druga Tita, pošto je druga Vučića već prestigao – on je za tri godine postao počasni građanin samo Leskovca & pomenutog Leposavića.

Aleksandrovac, Aleksandrija i Aleksinac su, valjda, tako nazvani još odavno.